Parohijska slava

5 May 2013 Slava photo 1

5 May 2013 Slava photo 2

5 May 2013 Slava photo 3

5 May 2013 Slava photo 4

5 May 2013 Slava photo 5

5 May 2013 Slava photo 6

5 May 2013 Slava photo 7

СУБОТА, 11.05.2013.
САНТЈАГО, ЧИЛЕ

Прошле недеље парохија Св. Николаја Српског у Сантјагу прославила је три велика празника: Васкрс, парохијску славу св.владике Николаја, као и св.Василија Острошког.

На празник Васкрса Господа Исуса Христа дошао је већи број наших исељеника, као и известан број Руса и Чилеанаца који су већ постали нераздвојни део наше парохије. Сви присутни су се потрудили да свиме чиме могу помогну празновање првог Васкрса СПЦ у Чилеу. После литургије приређена је богата закуска у сали цркве Рођења Пресвете Богородице Антиохијског патријархата, у којој сваке суботе служи парохијски свештеник Душан Михајловић, која је протекла у срдачној и празничној атмосфери.

Следеће суботе, прослављена је и прва парохијска слава наше заједнице у Сантјагу. С обзиром на то да се наша богослужења одржавају само суботом, одлучено је да се једном литургијом споје одмах два празника који падају у истој недељи: светом владици Николају и св.Василију Острошком. Домаћин прве парохијске славе био је Драгослав Шљукић са својом породицом. После литургије сечен је славски колач, а на свечаном ручку, осим наших парохијана, својим присуством парохијско славље је увеличао и отац Франциско, старешина цркве Рођења Пресвете Богородице, као и почасни конзул Србије у Чилеу, Дамир Солар са породицом.

Сви присутни су изразили наду да ће уз помоћ Божију и добрих Срба где год се налазили, наша парохија Св.Николаја Српског у далеком Чилеу у догледно време имати свој храм и парохијски дом где би сви наши људи, као и остали православни верујући у Сантјагу могли да се

окупљају, друже и прослављају Бога и Његове светитеље.

Парохија Св.Николај Српски у Сантјагу, Чиле.

Pascha, Parish Slava of St. Nikolai Velimirovich, and Feast of St. Basil of Ostrog

Saturday, 05.11.2013
Santiago de Chile

Last week, our parish of St.Nikolai of Serbia celebrated three feasts: Pascha, our parish “slava” of St. Bishop Nikolai Velimirovich and the day of St.Basil of Ostrog.

Many members of our community came on Pascha of our Lord Jesus Christ, together with few Russians and Chileans who are already became inseparable part of our parish. All believers have done all they could to help a first celebration of Pascha of Serbian Orthodox Church in Chile. After liturgy had been organized a rich lunch in the hall of St. Mary Church of the Anthiochian Patriarchate, where Father Dusan, Rector of our parish, serves every Saturday. Lunch passed in a festive and cordial atmosphere.

The following Saturday we celebrated the first parish “slava” of our community in Santiago. Since our services happen only on Saturdays, it was decided to merge two celebrations which happen in the same week, the feasts of St.Nikolai of Serbia and St.Basil of Ostrog. A housefather of the first parish “slava” was Dragoslav Sljukic with his family. After Holy Liturgy, the slava’s cake was cut. Celebration was increased with the presence of Fr. Francisco, Rector of St. Mary Church, and Mr. Damir Solar, a honored consul of Serbia, who came with his family.

All who were present expressed their desire that, with the help of God and good Serbs wherever they live, our parish of St.Nikolai will one day have its own church and parish house where all our people, as well as other Orthodox in Santiago, could meet, enjoy fellowship, and glorify our Lord and His saints.

Parish St.Nikolai of Serbia

Patriarch Irinej of the Serbian Orthodox Church: Europe is not more important than people

Patriarch Irinej of the Serbian Orthodox Church (SPC) – Photo from: www.novosti.rs
Patriarch Irinej of the Serbian Orthodox Church (SPC) – Photo from: www.novosti.rs

Source: inSerbia.info

Published On: Sat, May 4th, 2013

BELGRADE – Any autonomy of Kosovo-Metohija is acceptable, even the broadest one, but a de facto recognition of the unilaterally proclaimed statehood and independence of the province is not, said Patriarch Irinej of the Serbian Orthodox Church (SPC), Tanjug Reported.

Whatever happens in the future, the SPC will survive and stay with its people and holy sites in Kosovo-Metohija, as it has been doing for centuries, he said.

“In the long run, it is more important for the state’s stability and survival that a solution for the issue of Kosovo-Metohija be grounded in the Constitution than anyone’s stand, even that of the SPC. We must not violate our own Constitution. The government has our full support to find the best possible solution for the Serbs and (ethnic) Albanians in Kosovo-Metohija to live alongside each other by adhering to the highest law,” the Patriarch said to Belgrade-based daily Vecernje Novosti.

Patriarch Irinej underscores that the SPC’s stance on the future of the province is unchanged, and that Serbia’s EU path, which the SPC also backs, cannot be paid by giving up on Kosovo-Metohija.

“As regards Europe, by defending Kosovo-Metohija, the holy sites that are as numerous there as stars in the summer sky, we, I am convinced, are defending today the greatest values of European civilization,” he said.

According to the Patriarch, we can see that EU member states do not have a unanimous position on the issue of Kosovo-Metohija either, and that Serbia’s integration process, given the political and economic reality of today, will be a lengthy one, and could even take two decades.

“We must be even more consistent in respecting ourselves and our dignity. I hope that our state leadership will be able to find bridges toward Europe that will ensure the peaceful and stable development of our society and people,” the Patriarch said.

“On the other hand, there have been centuries-old bridges toward the brotherly people of great Russia, which are, thank God, always open to us,” Patriarch Irinej said.

Васкршња порука Митрополита Амфилохија

Васкршња порука
2013. љета Господњег

Христос васкрсе!
Ваистину васкрсе!

Metropolitan Amfilohija

Сва догађања, браћо и сестре, од настанка свијета и вијека, врхуне и добијају свој вјечни смисао и пуноћу у овом догађају над догађајима, празнику над празницима – у Васкрсењу Христа Бога нашега. Својим васкрсењем Он заиста показује и посвједочује да је стварно – Први и Посљедњи, Почетак и Крај – Пуноћа и Свршетак свега постојећег. Зато, није нимало случајно Апостол народâ Павле рекао: „Ако Христос није васкрсао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера наша“ (1Кор. 15, 14), додавши: „Ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свих људи“ (1Кор. 15, 19). Христово васкрсење представља квасац вјечног живота, дарован људској природи. Тако исповједајући Његово васкрсење, ми истовремено свједочимо „васкрсење мртвих и живот будућег вијека“ (Символ вјере). Управо у томе се састоји достојанство Хришћана: Хришћанин је свједок побједе вјечног живота над смрћу, бесмртности над смртношћу, нетрулежности над трулежношћу, вјечног постојања над ништавилом; побједа вјечне истине над лажју, добра над злом, вјечног смисла свега постојећег над бесмислом.

Једнога од истинитих свједока да „над свом овом грдном мјешавином, опет умна сила торжествује управо ове године прослављамо двјестагодишњицу рођења – Цетињског пустињака и Ловћенског пророка светог Митрополита Петра II Петровића Његоша. Не просто вјеру него свој дубоки доживљај бесмртности људског бића Његош је исказао својим знаменитим ријечима: „Ако исток сунце св’јетло рађа/ ако биће ври у луче сјајне/ ако земља привиђење није/ душа људска јесте бесамртна/ ми смо искра у смртну прашину/ ми смо луча тамом обузета. Са тог разлога, он Питагору и Епикура и све њихове „последоватеље“, тј. све оне који не вјерују у бесмртност, назива „злим тирјанима душе бесамртне, јер су они „људско име унизили/ и званије пред Богом човјека/ једначећ га с бесловесношћу/ небу грабећ искру божествену/ с којега је скочила огњишта/ у скотско је селећи мртвило (Луча Микрокозма).

Повукавши се у келију Цетињског манастира у току четрдесетодневног Васкршњег поста, Његош је очевидно доживио молитвено виђење најдубље истине и тајне живота, записавши то виђење у „Лучи Микрокозми“. То његово виђење је сво у знаку свјетлости Христовог васкрсења и бесмртности постојања „свих свјетова и човјека. У ономе што је суштинско његово виђење, и из њега рођено знање, истовјетно је са виђењем тајновидца Јована Богослова и боговидца Апостола Павла. Јован Богослов, свједочи „оно што је видио, чуо и опипао, о Слову (Логосу) живота (ср. 1Јн. 1, 1), – да „Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало“, као и то „да Слово постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову“ (Јн. 1. 3. 14). Истовјетно је са тим и свједочење Његошево, сажето у његовом Завјештању: „Твоје је Слово све из ништа створило, твоме је Закону све покорно. То „Свемогуће Слово Створитеља, пуни простор свјетовима својом стваралачком силом („простор пуни мировима), „а мирове (=свјетове) сретним ангелима. Оно је и „ланац миродржни, унутарња свјетлосна Сила, „свети магнетизам, која „свесветије, све видљиве и невидљиве свјетове, чува, прожима и одржава у неразоривом јединству. То „свето Слово премилосна Оца, својом свемогућом вољом, спасава, „с границе вјечне погибије„, Адама и људски род. Њиме, Словом свемогућим, Творац земљу ствара и испуњен бескрајним човјекољубљем своје „Слово возљубљено(=вољено)облачи у човјечије тијело („у плот људску) и шаље Га „да избави људе и да „законом свете своје правде/ помрачене осв’јетли умове. Па на крају своје „Луче“ пјесник кличе: „Гле дивнога сада видјенија(=виђења)/ сунце правде и земљу огрија…/ Син достојни Оца превјечнога/ обука се у человјечество/ Наоружан оружјем правде/ и стр’јелама светог просвјештења. Зато он пјева „свештеној гори у Јерусалиму и пећинама „ђе се сунце христјанству родило/ ђе је небо јасли освештало/ ђе су цари небесном младенцу/ похитали с даром поклонит се (Горски вијенац). А његов слијепи али духовно видовити игуман Стефан пјевајући Рождеству Христовом, додаје: „Нема дана без очнога вида/ нити праве славе без Божића.

С друге стране, овај тајновидац Ловћенски, темељећи све и сва на Предвјечном Слову Бога вишњега, истовремено попут Апостола Павла, све обасјава свјетлошћу Христове смрти и васкрсења. Као што Апостол знаде да „оно што се сије неће оживјети ако не умре“ и да тако бива и васкрсење мртвих: „сије се у распадљивости, устаје у нераспадљивости“ (1Кор. 15, 35. 42), тако и Његош, не само у пшеничном зрну, него и у „мрачним просторима, „испод хаосних густих тмуша, „у ужасном мрачном гробу тј. у дубинама свеукупног бића „види оком магическим/ ђе с’ ускрса сјеме таји. По његовом прозрењу Божја „зубља свјетла, „свјетило – „хаос мјери, „с мраком збори; она у исконом „студеном атому, „што предвјечним санком спава види „симбол божествени и некога бића клицу. „Ускрса сјеме и „бића живоносна клица, уписана Божјом руком у прадубинама „свесветија – свих знаних и незнаних свјетова, задобијају свој смисао, своју пуноћу и савршенство у свјетлости Христовог васкрсења. Његош јасно сагледава „страву и „ужас лица смрти, смрти која је „туге мати, која не признаје ни „чин ни лице али истовремено он зна да „васкрсења не бива без смрти. Пред „мрачним двором смрти, невине „жртве се пуше. „Гроб је њена колијевка. Но, с друге стране, он назире спасоносну страну смрти. За разлику од њеног наличја, смрт истовремено „хладним ситом исијаје (=исијава)/ вјечну искру из прашине, да на небу брже сјаје. Намјесто да уништава, претвара у ништавило, смрт, гробом као колијевком „ка вјечности њиха душе. „На огњишту вјечитоме, престолу Свевишњега, вије се, пламти плам: кроз гробницу душа човјекова се спаја, тајанствено слива са тим пламом. Ако људска мисао, душа као искра, није „бесмртности свједок, онда нам је она „бич и тирјанин љути. Будућност, бесмртност и вјечност човјекова је „велика таина, која се садржи у оним њедрима/ из којих је наше проистекло биће. Вјечне зраке, луче и искре, људске душе, које су заробљене „мрчавама од облака све су призване да се врате „свештеноме диску, „Престолу Вишњега, „свештеној Литургији у Сабору свесветија. Тој Свештеној Литургији у „Сабору свесветија човјек се враћа силом Христове смрти и васкрсења. „Ускрса сјеме и „клица, уписани у дубинама бића, у самом „природе таинству, задобија у Христовој богочовјечанској тајни, у којој се, Божанским и људским дјелањем, сједињује „небо с земљом, земља с небом, урађа плодом, задобија своје савршенство и пуноћу, и то не само човјек и његова природа, него и свеукупна природа „свесветија, свих бића и ствари. У овом контексту се једино могу разумјети Његошеве истине: „Страдање је Крста добродјетељ, „васкрсења не бива без смрти, „крст (Христов)носити нама је суђено. И ону о „Гетсиманској башти, оцрњеној страшћу и издајом… Као и оно што је записао у свом Тестаменту, у чему је садржано сво његово пјесничко биће и дјело: „Слава тебје показавшему нам свјет! Хвала ти Господе, јер си ме на бријегу једнога Твога св’јета удостојио извести и зраках Твојега дивнога сунца благоволио напојити… Колико ме од мога ђетињства Твоје непостижимо величество топило у химне божанствене радости, удивљенија и велељепоте Твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом расматрао и оплакивао… Човјек је смртан и мора умријети. Ја са надеждом ступам к Твојему Светилишту Божественом… А та његова „надежда која „вољом Творца блиста непоколебиво је заснована на свјетлости Христовог васкрсења, на опиту гроба и смрти, као „дверима вјечног живота. Све то опет врхуни у његовој химни „Преблагом, тихом учитељу гдје сверадосно поје: „О преблаги, тихи учитељу!/ Слатка ли је света бистра вода/ с источника Твога бесмртнога!/ Од Твога су св’јетлога погледа/ уплашене мраке исчезнуле/ од Твога су хода свештенога/ богохулни срушени олтари;/ Васкрсењем смрт си поразио/ небо Твојом хвалом одјекује/ Земља слави свога Спаситеља.

Свети Петар II Ловћенски пророк и боговидац, који је био на земљи „сирак тужни без иђе икога, који је мислио за своју судбу да је „нема подобне на земљи, на кога је за живота „ад са проклетством рикао, доживио је шестоструку смрт и послије смрти: шест пута су му кости на Ловћену преметане, а његов „олтар прави на камен крвави у коме је похрањен, црквица његовог стрица Св. Петра Цетињског, срушена. Тако „хула на свештени ћивот његових моштију и његовог гроба и дан данас траје. Заиста, не само земна судба, него и његова смрт „нема подобне на земљи… Сав живот, од кад му је клица „зрном заметнула – до смрти, у смрти, а ево и послије смрти – сва му је у знаку Христовог крста и васкрсења. Његово животно апостолско свједочење Христа распетога и васкрслога, биће несумњиво посвједочено и васкрсењем његовог свештеног ћивота на Ловћену, обновом цркве Св. Петра Цетињског и покојем његових моштију у њему, сагласно његовој посљедњој вољи.

Тако ће овај уистину Ловћенски великомученик, поново и својим гробом, као и својим свеукупним дјелом и животом, заједно са свештеним Сабором свесветија, свима нама и свима створењима, појати бесмртну пјесму вјечног живота:

Христос васкрсе!
Ваистину васкрсе!

С његошевском радошћу васкрсења,
Ваш молитвеник пред васкрслим Христом,

Архиепископ цетињски
Митрополит црногорско-приморски
+Амфилохије

Paschal Encyclical 2013

Patriarch Irinej - Christ is Risen

From Serbian Orthodox Church website:

THE SERBIAN ORTHODOX CHURCH
TO HER SPIRITUAL CHILDREN
AT PASCHA, 2013

I R I N E J

BY THE GRACE OF GOD

ORTHODOX ARCHBISHOP OF PEC, METROPOLITAN OF BELGRADE-KARLOVCI AND SERBIAN PATRIARCH, WITH ALL THE HIERARCHS OF THE SERBIAN ORTHODOX CHURCH – TO ALL CLERGY, MONASTICS, ADN ALL THE SONS AND DAUGHTERS OF OUR HOLY CHURCH: GRACE, MERCY AND PEACE FROM GOD THE FATHER, AND OUR LORD JESUS CHRIST, AND THE HOLY SPIRIT, WITH THE JOYOUS PASCHAL GREETING:

CHRIST IS RISEN! INDEED HE IS RISEN!

“For you will not leave my soul in Sheol, nor will You allow Your Holy One to see corruption.” (Psalm 16:10)

 
True, indeed, is this word of God’s prophet by which he announces the radiant feast of Christ Resurrection, this feast of great Christian joy and spiritual celebration. If there is a day among all days for celebration, that is today — the day we celebrate the Resurrection of Christ our God. Thanks to this holy day, all the days of mankind — from the beginning to the end of the world — receive their true meaning, and all that has happened in those days and is happening receives its proper meaning. If there is an event to which Christianity can be narrowed down, then that event truly is the Resurrection of Christ. If there is a feast to which all feasts can be narrowed down, then again, that is the Resurrection of Christ. That is why the Church calls the feast day of Christ’s Resurrection the Feast of Feasts; and in the Church we sing: This is the day the Lord has made! Let us rejoice and be glad in it! (Psalm 118:24).

The Resurrection of Christ is the foundation of Christianity, the foundation of the Church, because by it Christ has confirmed His entire teaching. Up until the Resurrection He taught about eternal life; with His Resurrection He has confirmed His teaching and has shown that He truly IS eternal Life. Up until the Resurrection, He taught about the unceasing love of God towards people. By the Resurrection He has proven that love, since for man’s sake He has conquered the greatest enemy of mankind – death. If He had not risen from the dead, Christ would have been neither God nor Lord, neither Savior nor Redeemer, but an ordinary man. It is only in the light of His Resurrection that His life and all His works become clear and explainable. Saint Justin of Celije said concerning this: “Take away the Resurrection from Christ, and you will have taken away His Divinity, because you will have taken from Him that which makes Him God-Man (Theanthropos), and Savior, and the Resurrected One.” Only in Christ’s Resurrection did people recognize in Him the God-Man. The Christian faith would be impossible and meaningless without Christ’s Resurrection, because death, the main enemy of mankind, would have remained unconquered. This truth enables the Apostle to the nations to say: “For if the dead do not rise, then Christ is not risen. And if Christ is not risen, your faith is futile; you are still in your sins! Then also those who have fallen asleep in Christ have perished. If in this life only we have hope in Christ, we are of all men the most pitiable. But now Christ is risen from the dead, and has become the first-fruits of those who have fallen asleep.” (1 Corinthians 15:16-20). Christ’s Resurrection gives meaning to heaven and earth, and to man and to the history of mankind. By worshipping the Living God, we worship our immortal and eternal human dignity. When Christ resurrected, the holy yeast of immortality entered into the human soul, into the human being and the human mind, and it enlightens each person so that human life receives eternal sense and eternal meaning.

The truth of the Resurrection echoes especially powerfully in our time full of tribulations and suffering — a time which, as seldom before, poses questions about the meaning and goal of life. We are witnesses to the fact that each day there are more and more lonely and forgotten people; that there are many homes without warm human words, so many children robbed of their parents’ attention and love. Hospitals are filled with sufferers, those who suffer in body and soul. Phenomena such as violence, terror, robbery of others’ property, a never before seen restlessness which has overtaken the souls of people throughout the world, a tendency towards crime, and the threatening of the peace and happiness of others, are the results of spiritually deserted and morally weakened souls, in most cases among young people who stray before they even find a path in their life. Today, as in days past, selfishness and dishonesty destroy every real life in community, all communal good and property. Distrust and theft, violence and robbery, violate the person and his or her security and dignity.

For mankind, there is no greater mystery and unknown than the existence of evil in the world. At times it appears that it has become concentrated and condensed so much that we can clearly see it or even touch it. Evil appears spectacularly; it loves to expose itself and to fill all printed and electronic media with its message: ‘I am unconquerable — life makes no sense because I reign in it.’ This message points towards the events of Great and Holy Friday: evil not only reigns on the earth, but it appears to be stronger even than God, for Him too it can cast into the tomb — this is the message of the Evil one, not comprehending that Christ by His death conquers death.

From the moment he comes into being, a person for his entire life longs for peace, happiness and success in life. He likes to be recognized and well known, to do works that will outlive him, to leave behind a name for himself. And even the simplest of people, not only the gifted, the geniuses and those of worldly stature, enjoy it when someone praises something of theirs or admires their actions. Oftentimes in life, though, we do not succeed, we are not happy, nor do we know how to use God’s gift for good. There are many more of those who leave behind themselves more days filled with pain and unrest, than of those with many days of happiness and peace.

Is this because evil is stronger than us, or because we do not know how to live? What are we missing in order that we too might become happy? The answer for Christians is well known: in the first place, it is that we learn how to truly love, and in the second, to learn to forgive more. Never can a person reach such true heights as when he loves and gives of himself out of love. Likewise, he ascends to heights when he forgives and when in forgiving he does not turn to insults. Never does a person look so much like God as when he prays to God for forgiveness and asks his brother for forgiveness. Love and forgiveness offer us unlimited joy. A person is greatest when he understands that every bad word he utters to someone else returns to him and hurts him. We cannot bring evil to someone else without first hurting ourselves. Everything we endure and then reconcile with forgiveness gives us the strength to be victorious, whatever evil it might be. Blessed are the peacemakers, for they shall be called sons of God – said our Savior (Matthew 5:9); and peacemakers are all people of big heart who love and who forgive.

Life is beautiful only when it is imbued with love, and it is meaningful only when we bring ourselves into the life of others with love, when we are one with the hungry and thirsty, with the poor and persecuted, and when we are in prison with those who have been convicted. Love is not just a word. Love is God’s power only when it is permeated and filled with sacrifice, with giving of oneself for others, for the good of others. A life with meaning is a call to love, a call to service to God and to every human being. As long as we understand life to be self-serving, there will be conflicts, restlessness and wars in the world. When a man recognizes that he is called to give himself for the general good of all people and to multiply his talent by giving it out for the good of his neighbor, every time he does a good deed, he has a foretaste of the Heavenly Kingdom in history.

In the great and all-encompassing Mystery of Divine Love, permeated with the Resurrection of Christ, the Mystery of Christ’s Church is revealed and created, to which all people and all creatures of God are called. The Precious Cross, which Saint Constantine the Equal-to-the-Apostles saw in the skies and under which sign he won in battle 1700 years ago, with its vertical and horizontal lines annihilates all barriers among people and creatures and gathers all mankind in one community, a unique living organism which is called to eternity and the unending Kingdom of God.

In this community, gathered around the Resurrected Christ, there is neither Greek nor Jew…, slave nor free, but Christ is all and in all. (Colossians 3:11) That is why we Orthodox Christians confess One, Holy, Catholic and Apostolic Church, one People of God gathered around Christ from all corners of the earth, from all nations and from all ages.

From this it follows that it is an unforgiveable sin to attempt to lay a foundation for the Church, whether in this world or the next, whether universally or locally, on anything or anybody other than the Resurrected Christ and His Precious Cross. The Church is founded on Christ as the Cornerstone, on the Prophets, Apostles and the Holy Fathers, and she is filled with the Holy Mysteries and holy virtues. Her structure and historical order is based on this, her inner Mystery, calling all the peoples of the earth to be baptized in the name of the Father, and of the Son and of the Holy Spirit, and to observe all that the Lord has commanded to His disciples (cf. Matthew 28:19-20). We especially emphasize that the Church is founded only on the Resurrected Savior because, unfortunately, even in our time some people — in their ignorance or evil-mindedness — try to found the Church on themselves, and in doing so they are rending apart the living organism of God’s Church, leading some individuals into the destruction of “the Land of No Return”. Let us guard ourselves, dear brothers and sisters and spiritual children, from all old and new idols! Let us live with the eternal truth of the Catholic Church of God, which alone gives freedom from sin, the devil and death!

Let us firmly plant our life in the Church upon love and forgiveness! Let us keep in mind that God will be the final Judge of all, and that He will measure solely according to the yardstick of good, of love for God and love for man. It is necessary to follow these values in our lives – and that means without exception, without justification and without any excuse based on the easy or hard circumstances of our life – inasmuch as we wish to be numbered among God’s children. The last word will not be man’s, but God’s. Never forget this teaching of our holy ancestors, dear children of Saint Sava, who are scattered willingly or unwillingly throughout all the world’s meridians from Australia and America to Europe and Asia.

Calling all of you to love for God and love for man, our dear spiritual children, we call upon you to always remain with Him Who has conquered all suffering and temptations, Who in the end has conquered death as our greatest enemy; that remaining with Him, we may remain in soul and heart with our suffering people in Kosovo and Metohija, and in all earthly regions where Orthodox Christians are suffering because of their name and their faith in the Christ Who said: “Fear not, I have overcome the world”. (John16:33)

By His Death and Resurrection the Lord has conquered our death and gave to people an unconquerable and imperishable power, which cannot be surpassed by any power of this world. That power is not manifested as evil — with self-promotion and worldly noise. On the contrary, it is manifested in peace, endurance, and in the seeming weaknesses of the children of the Light. He Who has triumphed over the world grants power to those who are His, that they too may triumph through peace and endurance over the fear within themselves, as well as over their lack of faith; to triumph over all violence inflicted upon the children of God; to endure violence, again with peace and endurance, confident that God’s power is everlasting, while human power is only temporary; that all the powers of this world have come and disappeared while God has remained, and that His Church has remained standing and unshakable. It was like that, it is like that, and it will be like that. This truth is being attested to from his prison cell by the Archbishop of Ochrid and Metropolitan of Skoplje Jovan, to whom we send our words of love, comfort, courage and hope, that the Resurrected Christ may open the eyes even of his persecutors.

Believing in the Resurrection of Christ, we believe in the unending renewal of human dignity. Believing in the Resurrection of Christ and in the general resurrection, we believe in the possibility of the resurrection of human morals, of a sense of shame, and of goodness! Only faith in the Resurrection can renew faith and faithfulness in unselfish love. Only faith in immortality can burn up with its flames selfishness as a false principle of life, revealing that the solution and our salvation from our darkness and from all of our hopelessness lies in self-sacrificial love towards God and our neighbor!

Dear brothers and sisters, our spiritual children, let us rejoice in our Resurrected Lord! By rejoicing in Him we are rejoicing in ourselves because in Him we become eternal and immortal. In worshipping Him, the Resurrected One, we worship eternal Life! By partaking of His Body and Blood in Communion, we become one with Him and we gain life eternal. In the Resurrected Christ we discover all of our ancestors. All that which is good in the history of the world and in the history of our people rests in Him, and it becomes eternal and indestructible. In the Resurrected Christ we are in communion with our Saints, and they with us! In the Resurrected Christ justice always triumphs! With Him and in Him it will triumph even in our days! If the Resurrected Christ is with us and we with Him, then – who will be against us? With these thoughts and wishes, we greet you with the most joyous salutation:

Christ is Risen!    Indeed He is Risen!

Archbishop of Pec,
Metropolitan of Belgrade-Karlovci and
Serbian Patriarch IRINEJ
Metropolitan of Zagreb and Ljubljana JOVAN
Metropolitan of Montenegro and the Coastlands AMPHILOHIJE
Metropolitan of Dabro-Bosna NIKOLAJ
Bishop of Sabac LAVRENTIJE
Bishop of Zvornik-Tuzla VASILIJE
Bishop of Srem VASILIJE
Bishop of Banja Luka JEFREM
Bishop of Budim LUKIJAN
Bishop of Canada GEORGIJE
Bishop of Banat NIKANOR
Bishop of New Gracanica – Midwestern America LONGIN
Bishop of Eastern America MITROPHAN
Bishop of Backa IRINEJ
Bishop of Great Britain and Scandinavia DOSITEJ
Bishop of Bihac and Petrovac CHRYSOSTOM
Bishop of Osijek and Baranja LUKIJAN
Bishop of Central Europe CONSTANTINE
Bishop of Western Europe LUKA
Bishop of Timok JUSTIN
Bishop of Vranje PAHOMIJE
Bishop of Sumadija JOVAN
Bishop of Slavonia SAVA
Bishop of Branicevo IGNATIJE
Bishop of Milesevo FILARET
Bishop of Dalmatia FOTIJE
Bishop of Budimlje and Niksic JOANIKIJE
Bishop of Zahumlje and Hercegovina GRIGORIJE
Bishop of Valjevo MILUTIN
Bishop of Raska-Prizren TEODOSIJE
Bishop of Nis JOVAN
Bishop of Western America MAXIM
Bishop of Gornji Karlovac GERASIM
Bishop of Australia and New Zealand IRINEJ
Bishop of Krusevac DAVID
Retired Bishop of Zahumlje and Hercegovina ATANASIJE
Vicar Bishop of Hvostno ATANASIJE
Vicar Bishop of Jegar PORFIRIJE
Vicar Bishop of Moravica ANTONIJE
Vicar Bishop of Lipljan JOVAN
Vicar Bishop of Remesiana ANDREJ
THE ARCHDIOCESE OF OCHRID
Archbishop of Ochrid and Metropolitan of Skoplje JOVAN
Bishop of Polos and Kumanovo JOAKIM
Bishop of Bregal and locum tenens of the Diocese of Bitolj MARKO
Vicar Bishop of Stobija DAVID

Васкршња посланица 2013. године

Patriarch Irinej - Christ is Risen

Српска Патријаршија http://spc.rs/:

Српска Православна Црква
својој духовној деци
о Васкрсу 2013. године

И Р И Н Е Ј

по милости Божјој

православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачкИ и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве, свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:

Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!

…Нећеш оставити душу моју у аду,
нити ћеш дати да Свети твој види труљење
(Пс 15,10)

Заиста је истинита ова реч пророка Божјег којом нам благовести светли празник Христовог Васкрсења, празник велике хришћанске радости и духовног весеља. Ако постоји дан међу свим данима за радовање, то је данашњи дан – дан у који прослављамо Васкрсење Христа Бога нашега. Благодарећи овом светом дану, сви дани људски – од настанка па до краја света – добијају свој прави смисао, и све оно што се у те дане догодило и догађа добија своје право значење. Ако се одиграо догађај на који се може свести Хришћанство, онда тај догађај јесте Васкрсење Христово. Ако има празника на који се могу свести сви празници, то је, опет, Васкрсење Христово. Црква зато празник Васкрсења Христовог и назива Празником над празницима. А у цркви појемо: Ево дана који створи Господ! Радујмо се и веселимо се у њему! (Пс 117,24).

Васкрсење Христово је темељ Хришћанства, темељ Цркве, јер је њиме Господ потврдио Своје целокупно учење. До Васкрсења Он је учио о вечном животу; Васкрсењем је потврдио то Своје учење и доказао да је Он заиста Живот вечни. До Васкрсења, Он је учио о непрестаној љубави Божјој према људима; Васкрсењем је посведочио ту љубав, јер је ради човека победио највећег непријатеља људског – смрт. Да није васкрсао, Христос не би био ни Бог ни Господ, ни Спаситељ ни Искупитељ, већ обичан човек. Једино у светлости Васкрсења Његовог постаје јасан и објашњив Његов живот на земљи и сва дела Његова. О томе Преподобни Јустин Ћелијски каже: „Одузмите Васкрсење Христу, одузели сте Му Божанство, јер сте Му одузели оно што Га чини Богочовеком, и Спаситељем, и Васкрситељем.“ Тек Васкрсењем Христовим људи су стварно познали у Њему Богочовека. Без Христовог Васкрсења, вера хришћанска би била бесмислена и немогућа, јер би смрт, главни непријатељ рода људског, остала непобеђена. Ова истина омогућава Апостолу народâ да каже: …ако мртви не устају, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, узалуд вера ваша; још сте у гресима својим. Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свију људи. Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли (1. Кор 15,16-20). Христово Васкрсење даје смисао и небу и земљи, и човеку и људској историји. Клањајући се Живоме Богу, ми се клањамо и свом бесмртном, непролазном људском достојанству. Када је Христос васкрсао, свети квасац бесмртности ушао је у људску душу, у људско биће и у људски ум, и обасјава човека да би људски живот задобио вечни смисао и вечно значење.

Истина Васкрсења посебно снажно одјекује у нашем времену, препуном патњи и страдања – времену у којем се, као ретко када раније, поставља питање смисла и циља живота. Сведоци смо тога да је из дана у дан све више усамљених и остављених; толико је домова без топле људске речи, толико је деце лишено родитељске пажње и љубави. Пуне су болнице страдалника, оних који болују телом и душом. Појаве као што су насиље, терор, пљачка туђе имовине, невиђен немир који је данас завладао у душама људи широм света, склоност криминалу, угрожавање мира и среће других, произилазе из духовно опустелих и морално раслабљених душа, и то најчешће код младих људи који се губе пре него ли и нађу неки пут у живот. Себичност и непоштење и данас, као и јуче, уништавају сваки прави живот у заједници, заједничко добро и имовину. Неповерење и грамзивост, насиље и отимање туђег, угрожавају личност и њену сигурност и достојанство.

За човека нема веће тајне и непознанице од постојања зла у свету. Понекад нам се чини да се оно толико склупчало и згуснуло да га можемо сасвим јасно видети, готово опипати. Зло наступа спектакуларно, оно воли да се експонира и да напуни све штампане и електронске медије поруком: ја сам непобедиво – живот је бесмислен јер у њему ја владам. Оваква порука указује на догађаје Великог Петка: зло не влада само земљом, већ је јаче и од Бога, јер и Њега Самог може да отера у гроб – поручује нечастиви, не схватајући да Христос смрћу Својом побеђује смрт.

Од када постоји, човек читавог живота жуди за миром, срећом и успехом у животу. Воли да буде признат и познат, да чини дела која ће га надживети, да иза себе остави своје име. И крајње обичан човек, а не само обдарени, геније и светска величина, ужива када неко хвали нешто његово, или се диви његовом поступку. Врло често, међутим, у животу не успевамо, нисмо срећни, нити умемо дар Божји до краја да употребимо на добро. Многобројнији су они који иза себе остављају више дана са мукама и немирима, него ли они са много дана среће и спокојства.

Да ли је то тако због тога што је зло јаче од нас, или зато што не умемо да живимо? Шта нам недостаје да бисмо и ми били срећни? Одговор је Хришћанима познат: на првом месту је да научимо истински волети, а на другом, да научимо довољно праштати. Никада човек не може досегнути истинску висину као када воли и из љубави даје себе. Такође, висини стреми и када прашта и када се у праштању не осврће на увреде. Никада човек не личи толико на Бога као када моли Бога за опроштај, и брата да му опрости. Љубав и праштање пружају човеку неизмерну радост. Човек је највећи када схвати да се свака рђава реч коју упути другоме враћа њему и повређује га. Не можемо другом да нанесемо зло, а да пре тога не повредимо себе. Све што отрпимо и праштањем поравнамо даје нам снагу да победимо, било шта да је у питању. Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати – рекао је Спаситељ наш (Мт 5,9); а миротворци су сви људи великог срца који воле и који праштају.

Живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог, за добро другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку. Докле год живот будемо схватали као служење себи, у свету ће владати сукоби, немири и ратови. Када човек прихвати да је позван да себе даје за опште добро свих људи, и да свој таленат умножава тиме што га раздаје за добро ближњег, и сваки пут када учини добро дело, он предокушамо Царство Небеско у историји.

У великој и свеобухватној Тајни Божанске Љубави, прожете Васкрсењем Христовим, открива се и остварује Тајна Цркве Христове, у коју су позвани сви људи и сва створења Божја. Часни Крст, који је Равноапостолни Цар Константин видео на небу и под чијим знаком је пре 1700 година победио, својом вертикалом и хоризонталом укида све преграде међу људима и створењима, и сабира све човечанство у једну заједницу, јединствени живи организам који је призван на вечност и непролазност Царства Божјега.

У тој заједници, сабраној око Васкрслог Христа, нема Јелина ни Јудејина …, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос (Кол 3,11). Зато ми православни Хришћани исповедамо Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, један Божји Народ сабран око Христа са свих крајева земље, из свих народа у свим временима.

Из овог произилази да је неопростив грех темељити Цркву, у овом и у оном свету, било васељенску било помесну, на било чему или било коме другом, изузев на Васкрслом Христу и Његовом Часном Крсту. Црква је утемељена на Христу као крајеугаоном Камену, на Пророцима, Апостолима и Светим Оцима, и испуњена је светим Тајнама и светим врлинама. Своје устројство и историјски поредак заснива на тој својој унутарњој Тајни, призивајући свеземаљске народе да се крсте у име Оца, Сина и Светог Духа, и да држе све што је Господ заповедио Својим ученицима (Мт 28,19-20). Посебно наглашавамо да се Црква темељи само на Васкрслом Спаситељу; јер, нажалост, и у наше време поједини људи – у незнању или у злоумљу – покушавају да утемеље Цркву на себи, а тако разарају живи организам Цркве Божје, одводећи појединце у пропаст „Земље недођије“. Чувајмо се, браћо и сестре и децо духовна, старих и нових идола! Живимо вечном истином Саборне Цркве Божје, која једина даје слободу од греха, ђавола и смрти!

Утврдимо свој живот у Цркви на љубави и праштању! Имајмо на уму да ће Бог свима бити последњи Судија, и да ће Он мерити искључиво по мерилима добра, Богољубља и човекољубља. Ове вредности је неопходно следити у нашим животима – и то без изузетка, без оправдања и без изговора на лаке или тешке животне околности – уколико желимо да се сврстамо међу децу Божју. Последња реч неће бити људска, већ Божја. Овај наук наших светих предака никада не заборавите ни ви, децо Светог Саве, који сте расејани вољно и невољно по свим меридијанима, од Аустралије и Америке до Европе и Азије.

Позивајући вас све на Богољубље и човекољубље, децо наша духовна, позивамо вас и да свагда останете уз Онога Који је победио сва страдања и искушења, Који је на крају победио смрт као нашег највећег непријатеља; да, остајући уз Њега, останемо душом и срцем и уз наш страдални народ на Косову и Метохији, и у свим крајевима земаљским где православни страдају због свог имена и своје вере у Христа, Који је рекао: Не бојте се, Ја сам победио свет (Јн 16,33).

Смрћу и Васкрсењем Господ је победио нашу смрт и подарио је људима непобедиву и неуништиву снагу, којој не могу одолети никакве силе овог света. Та се снага не испољава као зло – саморекламом и светском буком. Напротив, она се пројављује у миру, трпљењу, у привидним слабостима деце светлости. Он Који је победио свет дарује снагу онима који су Његови, да и они побеђују миром и трпљењем страх у себи, као и своје неверје и маловерје; да побеђују сва насиља која се врше над децом Божјом; да одолевају насиљу, опет миром и трпљењем, сигурни да је Божја сила свевремена, а људска привремена; да су све силе овога света долазиле и пролазиле док је Бог остајао, и светиња Његова остајала, усправно и непоколебиво. Тако је било, тако јесте, и тако ће бити. Ову истину из тамнице сведочи и Архиепископ охридски и Митрополит скопски Господин Јован, коме упућујемо речи љубави, утехе, охрабрења и наде да ће Васкрсли Христос отворити очи и његовим прогонитељима.

Верујући у Васкрсење Христово, ми верујемо у непрекидно обнављање људског достојанства. Верујући у Васкрсење Христово и уопште васкрсење, ми верујемо у могућност васкрсења људског морала, стида и доброте! Само вера у Васкрсење може обновити веру и верност несебичној љубави. Само вера у бесмртност спаљује својим пламеном саможивост као лажно начело живота, откривајући да је у саможртвеној љубави према Богу и ближњем излаз и спас из наше таме и свих наших безизлаза!

Браћо и сестре, децо наша духовна, радујмо се Васкрсломе Господу! Радујући се Њему, ми се радујемо самима себи јер постајемо вечни и бесмртни. Клањајући се Њему Васкрсломе, ми се клањамо вечном животу! Причешћујући се Телом и Крвљу Његовом, постајемо једно са Њим и задобијамо живот вечни. У Васкрсломе Христу откривамо све наше претке. Све што је добро у историји света и у историји нашега рода налази се у Њему, и постаје непролазно и неуништиво. У Васкрсломе Христу ми смо у заједници са нашим Светима и они су са нама! У Васкрсломе Христу правда увек побеђује! Њиме и у Њему она ће победити и у наше дане! Ако је Васкрсли Христос са нама и ми са Њим, онда – ко ће против нас? Са овим мислима и жељама, ми вас поздрављамо најрадоснијим поздравом:

Христос васкрсе – ваистину васкрсе!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2013. године.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом:

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ
Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ жички ХРИЗОСТОМ
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ славонски САВА
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ нишки ЈОВАН
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ липљански ЈОВАН
Викарни Епископ ремезијански АНДРЕЈ
ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички и мјестобљуститељ Епархије битољске МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД

Welcome to our parish blog!

Here is the website for our Saint Nikolai of Serbia Orthodox Christian parish in Santiago:

Fr. Dušan Mihajlović
Fr. Dušan Mihajlović

http://www.spcsantiago.com/

Divine liturgy is normally at 10:00 AM on Saturdays in the Iglesia Ortodoxa de la Santissima Virgen María, Av. Pedro de Valdivia 92, Providencia, Santiago, Chile. This church belongs to the Antiochian jurisdiction. Saint Nikola parish needs a permanent home of its own.

Those who are interested in providing assistance can donate via PayPal:

Donate Button with Credit Cards

For Chile residents who wish to help:
Dusan Mihajlovic
RUT: 24092518-4
Banco Estado
Cuenta Vista: 24092518

Посета Митрополита Амфилохија нашој колонији у Сантиагу

Митрополит Амфилохије

Обавештавамо вас да ће у суботу, 6.октобра 2012. године, доћи у посету насој колонији у Чилеу Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Митрополит ће боравити у Чилеу од 6. до 9. октобра2012. године и том приликом би желео да се састане са нашим људима. Митрополит Амфилохије долази у Чиле са својим пратиоцем, ђаконом Игором Балабаном.

Тим поводом вас позивамо да се сви скупимо у почасном Конзулату Републике Србије у Сантјагу, у суботу 6. октобра почев од 18 часова.Адреса Конзулата је Артуро Матте Ларраин 10.101 (есqуина Ла Глориа), општина Лас Цондес.

У недељу 7. октобра у 10 часова Митрополит Амфилохоије ће служити Свету Литургију у Цркви Св.Константина и Јелене у општини Ñуñоа и на којувас такодје од свег срца позива. У недељу у 19х, Владика је позван у ресторан “Луизијана”, где ће такодје свако од нас моћи да поразговара са њим у опуштеној атмосфери.

Српска колонија у Чилеу

20120921_103722.jpg

Српска колонија у Сантјаго де Чилеу са радошћу је дочекала свог пароха, оца Душана Михајловића, кога је у парохију Светог Николаја Велимировића у Сантјагу поставио Високопреосвећени Митрополит црногорски-приморски г. Амфилохије, епископ-администратор Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке.

Невелика српска колонија сабрала се око свог духовника, који је започео активности на оживљавању духовног живота парохије упознавајући чланове колоније и њихове породице. Отац Душан је прве недеље свету Литургију служио у храму Руске Заграничне Цркве. Верници и свештенство братске Руске Заграничне Цркве отворили су широм врата храма, али и своја срца, за овдашње Србе док не изграде своју цркву. Поред свете Литургије недељом, отац Душан заједно са ђаконом Руске Цркве редовно служи и на друге велике празнике. Велика је радиост верника српске парохије што од сада свету Литургију могу, осим на црквено-словенском шпанском, слушати и на српском језику.

Захваљујући великом залагању оца Душана, српска колонија је препознала свог пастира и активно се укључила у живот Цркве. Приводи се крају регистрација Црквене општине код надлежних државних власти Чилеа, а тражи се и одговарајуће место за српску цркву да би се наставио духовни живот путем који је благословио митрополит Амфолохије, епископ-администратор Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке.

Црквени Одбор у Сантиаго де Чилеу

Господь каждому из нас определяет место

Беседа с сербским священником Душаном Михайловичем

ин. Иоанна: Отец Душан, расскажите о Вашем послушании.

В ноябре прошлого года была сформирована новая епархия Сербской Православной Церкви — Латиноамериканская. Полное ее название — Буэнос-Айресская и Центрально-Южно-Американская. Эта епархия охватывает огромнейшую территорию практически от Мексики до Антарктики. Такой смелый проект взял на себя митрополит Черногорско-Приморский Амфилохий. Он бывал в этих краях, общался с эмигрантами, которые начали туда приезжать еще с конца XVIII столетия. Как у нас говорят, молитвы у нашего митрополита особенно сильные. Не прошло и padre_dushan_10_originalxq.jpgдвух месяцевС Патриархом Сербским Иринеем и отцом Бранко по возвращении его из Южной Америки, как появились первые священники для миссии в эту часть света. Это отец Бранко и отец Исайло, которые поедут в Аргентину; отец Александр, который направится в Венесуэлу, и я — назначенный для миссии в Чили. Так что пока только эти страны, но в планах и остальные, начиная с Кубы, где уже есть община, которая хочет перейти под юрисдикцию нашей Церкви.

Димитрий Артюх: Есть же Русская Православная Церковь Заграницей. Я думал, что она этими странами занимается…

padre_dushan_11_originalxq.jpgВсе это очень сложно. Недавно я разговаривал с митрополитом Буэнос-Айресским и Аргентинским Силуаном Антиохийского патриархата. Он мне сказал, что сейчас на территории Латинской Америки, например, только в Бразилии и Аргентине, находятся около 80 разных юрисдикций, и все себя называют православными, поэтому ориентироваться там простому человеку очень сложно. Важно приехать туда с бумагой, которая гарантирует, что ты — клирик такой-то Церкви.

Проблема еще и в том, что там много лет была Русская Православная Церковь Заграницей, и, к сожалению, после объединения церквей очень много приходов ушли в раскол. Люди не приняли объединения, потому что большинство из них никогда не были на родине, и представление у них о Московском патриархате осталось на уровне, может быть, 30-х годов. Поэтому очень сложно вести какой-то диалог, особенно со священством. В связи с этим для меня одна из главных задач — наладить контакт с одной такой общиной в Сантьяго. Простые люди не разбираются в этих тонкостях: они видят храм, видят крест и идут туда, надо же куда-то ходить молиться.

Димитрий Артюх: В Латинской Америке много католиков…
padre_dushan_1_originalxq.jpg
Конечно, там это основная конфессия. Хотя у них тоже большие проблемы. С каждым годом они теряют свою паству, которая, к сожалению, уходит к сектантам: пятидесятникам, Свидетелям Иеговы и другим протестантским деноминациям. И плюс ко всему там очень активно действуют разного толка секты, которые финансируются, в основном, из Америки. Поэтому ситуация там очень сложная.

ин. Иоанна: Трудно, конечно, Вам там придется. Надо все с нуля начинать…

Да. У нас там ничего нет: ни храма, ни жилья. Пока у меня есть только то, что смог дать митрополит: основные богослужебные сосуды, комплект Минеи и другие богослужебные книги. Много сложностей с визой, регистрацией церкви. Ведь пока Церковь не зарегистрирована, она не имеет права на совершение обрядов, иначе будет считаться сектой. Но самая главная проблема — это как выжить, ведь у меня семья, двое детей. Люди там, к сожалению, не готовы помогать сразу, потому что ситуация такая, что мало кто из священников там надолго остается, и они никому особенно не верят. Вложишь деньги, энергию, а потом человек месяц-два — и уехал. Таких случаев было много. Текучка священства характерна для Латинской Америки.

Сначала надо наладить контакт с этими людьми. Нужно понять эту жизнь латиноамериканскую, ее специфику, и потом только начать настоящую проповедь, миссию. Нужно хорошо изучить язык. Слава Богу, у местного населения есть тяга к Православию. Когда они слышат слово Божие именно от православного миссионера, они очень хорошо его воспринимают, так как чувствуют истину, которая находится в нашей Церкви. И как мне сказал один монах, если бы было больше православных священников, то очень много людей обратилось бы в Православие.

ин. Иоанна: С чего начинается миссионерство?

Здесь, конечно, своя специфика. Я немного занимался этим вопросом, жил за границей. Мне кажется, что основная ошибка, которую совершает большинство священников, заключается в том, что они сразу начинают заниматься именно этим — миссионерством, проповедью. Они забывают, что эмигранты — это, в основном, люди, которые уехали из-за каких-то материальных проблем. В силу того что они постоянно зарабатывают на жизнь и должны организовать свою жизнь на новом месте, они не совсем готовы сразу принимать «твердую пищу». Поэтому сначала нужно наладить контакт, не надо слишком много говорить, что надо, как надо, где истина, где ложь. Важно получить доверие этих людей. Они должны чувствовать, что ты один из них. Вот характерный пример. Был в Сантьяго один греческий иеромонах, которому удалось получить их доверие. Что он делал? Он каждую неделю играл с ними в баскетбол. И он этим, можно сказать, купил их и даже двоих чилийцев перевел в Православие, но он там был год и потом уехал. Затем приехал новый священник, и опять все сначала.

Есть другие примеры, когда многие люди годами ходили в Католическую Церковь — это, в основном, верующие Антиохийского патриархата. Они привыкли. Они там крестились, венчались, а теперь приходит православный священник и говорит: это все плохо, это все неправильно, давайте переходите в Православие. А люди не привыкли исповедоваться, поститься и за это их нельзя осуждать, потому что они не виновны в этом. Катехизис, который они учили, был католический, нашего не было. Владыка Силуан говорит: «Мне Латинская Америка напоминает джунгли. Иногда мне кажется, что я как врач скорой помощи, который должен лечить и спасать людей, а лекарств при этом нет. И часто я не знаю, что делать, просто теряешься». Это характерно для Латинской Америки, которая, по его словам, долгие годы была вне внимания Православной Церкви. Поэтому сейчас нам надо как-то все это исправлять, и на это уйдут годы.

ин. Иоанна: А как Ваша семья отнеслась к предстоящему переезду в Чили? Это же так далеко от Родины…

Слава Богу, матушка нормально к этому относится. Она армянка из Баку и уже один раз покинула свою родину, когда переехала в Россию, а потом второй раз, когда вышла замуж за меня. Так что ей это не так важно, и для меня это плюс, а дети маленькие, они еще ничего не понимают. Остальные боятся и как-то не могут понять.

ин. Иоанна: Вы едете туда так надолго…

Если у меня эта миссия удастся, то я не вернусь. Буквально как на войне — дали только винтовку и приказали: вот танки, давай. Тяжело, что мало на кого можно опереться. Вроде бы все говорят: очень хорошо, мы вам рады, но со своей стороны не очень хорошо представляют, что нужно делать, например, как помочь в регистрации, где найти дом для нашей миссии и т.д.

Димитрий Артюх: Наверное, придется искать работу. Я знаю, что в Нью-Йорке некоторые священники работают, а по выходным служат.

Божественная литургия в русском православном храме святого апостола Иоанна Богослова в г. Сантьяго Это большая проблема. Существует некий штамп в представлении о миссии: где-то там есть деревня, какие-то негритята, и вот священник, весь грязный, крестит их в каком-то болоте. Примерно так. В данном случае у меня нет никаких негритят, индейцев, а вполне современные и довольно обеспеченные люди, которые живут в хорошей части города и ожидают, чтобы священник жил рядом и по крайней мере жил как они. И мне уже было сказано: если вы уедете далеко, найдете дом подешевле, то с экономической точки зрения это будет хорошо, а с точки зрения миссии это будет полный провал. Никто не будет ходить к вам, потому что: во-первых, город большой, и дорога из одного конца в другой занимает много времени, а во-вторых, в дешевых районах может быть опасно из-за криминала. Поэтому надо снять дом, который будет стоить минимум тысячу долларов, нужно иметь на жизнь, нужна работа. Но если священник весь день будет на работе, то кто тогда будет людьми заниматься? Вот в чем вопрос.

У меня мысль такая: снять дом, в нем организовать домовый храм и стараться быть больше на месте. И хотелось бы, чтобы наш дом стал местом общения для православных людей, проживающих в Сантьяго. Можно было брать детей и в течение дня заниматься с ними, переводить литературу с русского языка на сербский. Было бы хорошо организовать православный магазин: продавать утварь, иконы, книжки, керамику и тому подобное. Там это пользуется большим спросом, потому что в Латинской Америке народ в целом набожен. Они уважают Христа, Церковь, Крест, все символы христианства. Таким образом, мы могли бы как-то выжить, продавая эту продукцию, а с другой стороны, этот магазин мог бы быть миссионерским центром.

Для меня важно, чтобы в храме каждый день совершалось богослужение. Если так будет, то народ начнет ходить. Очень важно, чтобы священник был на месте. И не важно, сколько народу будет в храме, главное, чтобы все вокруг освящалось молитвой. Есть очень хороший пример. У нас в Белграде есть один кладбищенский храм в честь святого Трифона. Туда люди, в основном, заходили, чтобы свечку поставить, помолиться, и все на этом. И вот одному пожилому священнику, отцу Деяну, отдали этот храм. Матушка у него умерла, поэтому основную часть своего времени он проводил в храме. Что он делал? Он постоянно служил, разговаривал с людьми. И что же произошло? Года через два-три храм стал наполняться людьми. И до сих пор туда приходят люди, потому что всегда там можно встретить любящего батюшку, с которым можно поговорить, решить какие-то проблемы житейские. Можно даже заранее не договариваться, он всегда там. Вот этот механизм, мне кажется, самый удачный. Поэтому важно, чтобы я как можно чаще был на месте.

Один священник в Германии говорил мне: «Если Вы не будете работать, то чем Вы будете заниматься? Вам будет скучно». Но мне кажется, что это плохой вариант, потому что тогда священник начинает жить мирскими заботами, начинает терять духовный стержень, который очень нужен для миссии. И этот же священник добавил тогда: «Когда Вы будете работать, как и ваши прихожане, то вы с ними будете друзьями. Единственное, что вас будет отличать от них, это то, что во время службы Вы будете находиться в алтаре, а они в храме». Но в таком случае главное призвание священника превращается в хобби. Это плохо, потому что если это хобби, значит, это не главное, а если не главное, то зачем тогда браться за это?

В Свято-Елисаветинском монастыре В общем, такая у меня задумка. Поэтому я сюда и приехал, чтобы посоветоваться с батюшкой Андреем. Было бы хорошо, если бы одна из сестер, которая хорошо знала бы устав и могла петь на клиросе, поехала с нами туда и помогла бы наладить богослужение. Например, у вас здесь после службы сестры идут на различные послушания, а у нас это мог бы быть наш магазинчик. Народ будет приходить, спрашивать: «А это что такое? Что за церковь?» — «Православная». — «А откуда вы?» — «Из Европы». — «О, как интересно. А что у вас за вера?» И таким образом шла бы проповедь.

Тот род деятельности, который осуществляет монастырь, — как раз то, что нам нужно. Например, возьмем изделия ваших мастерских. Они своим изяществом могут показать красоту Православия и этим привлечь людей другой культуры. Вы много времени уделяете людям, которые не такие, как все: это болящие, бездомные, люди с различными зависимостями. С ними нужно проявлять деликатность, осторожность, им нельзя сразу сказать в лицо: все, что ты делаешь, это плохо. В миссионерской деятельности, с людьми другой веры, культуры нужно проявлять тот же подход.

Для всех эмигрантов очень важно собираться. К сожалению, их главная цель — это не Христос и Литургия, а сохранение языка и культуры, общение между собой. Все они чувствуют потребность в общении, а потом уже все остальное. И храм они воспринимают как место этих встреч.

ин. Иоанна: Как начинался Ваш миссионерский путь?

На дне выпуска с однокурсниками и преподавателями Самарской семинарии. Июнь 2012 года Я долго жил в России. В 1986 году я учился в Российской академии музыки имени Гнесиных в Москве. Был дирижером камерного и симфонического оркестра, оперным дирижером, в 1995 году вернулся в Сербию, работал в театре, был директором оперы. Но постепенно вера стала брать верх над дирижерской карьерой. Я стал ездить по разным святым местам, несколько месяцев прожил на Афоне, стал переводить книги, иконописью немного занимался, был в Оптиной Пустыни. В 2007 году попал в Самару, где экстерном закончил Самарскую духовную семинарию по благословению митрополита Самарского и Сызранского Сергия. После мне были предложения от РПЦЗ поехать в Коста-Рику, тогда я стал интересоваться Латинской Америкой. Побывал в Канаде, но мне там не понравилось, не мое. А год назад в Сербской Православной Церкви начался разговор о создании Латиноамериканской епархии. Я встретился с митрополитом Амфилохием. Он сказал: «Нам нужны люди. Ты жил за границей, говоришь по-английски, есть какие-то навыки, способности. За это должен кто-то взяться».

Конечно, это тяжело. Придется покинуть страну. Но надо надеяться на помощь Божию, что Он все устроит. Я из своего опыта могу сказать, что Бог больше всего проявляет свое всемогущество именно тогда, когда все кажется безысходным. Когда все налажено, Ему и проявлять нечего. Но вот когда ты обращаешься к Богу с вопросами: «Как мне жить? Как мне все организовать? Я бессилен», то Бог начинает действовать: «Вот, Я тебе покажу, Я сотворю». В моем случае таким действием Божиим стала встреча в Сербии с монахиней Магдалиной. Это случилось благодаря моему хорошо знакомому Слободану Стойичевичу. Я поделился с матушкой своими мыслями, и она говорит: «Батюшка, это очень хорошая идея, давайте, приезжайте к нам». И вот я здесь, а дальше посмотрим. Может быть, через год мы встретимся опять, и я расскажу вам, что из всего этого вышло.

ин. Иоанна: Кому будет посвящен ваш приход в Сантьяго?

В честь святителя Николая Сербского. Это желание самих людей, проживающих там.

Димитрий Артюх: Может, Вы вспомните людей, которые на Вас повлияли: священников, монахов

Святая Гора Афон Для меня опорой в духовной жизни является русское Православие. Потому что я и к вере пришел в России, здесь я учился, здесь стал посещать святые места. У меня было много разных встреч с многими духовниками. А духовным стержнем для меня является Святая Гора Афон. Очень дороги мне время, которое я провел в монастыре Ватопед, и знакомство с о. Ефремом. Особенно дорожу благословением старца Иосифа Ватопедского, у которого я имел счастье быть в келье на службе. Как раз сейчас я перевожу его книгу бесед на сербский язык. Мне очень близко духовное направление старца Иосифа Исихаста. Очень часто мы представляем духовную жизнь в каких-то абстрактных терминах, а нужна конкретика: как молиться? как верить? как смиряться? Монашеская жизнь на Афоне — это своего рода методология достижения цели в духовной борьбе.

Жизнь — это война, у нас есть конкретный враг — дьявол, который направляет свои силы на то, чтобы сбить нас с пути и погубить. В духовной брани с врагом рода человеческого в первых рядах находятся, образно говоря, «спецназовцы» — монашество, за ними идут «десантники» — священство, а потом уже «солдаты» — верующий народ. Естественно, что «спецназовцы» и «десантники» находятся в большей опасности, чем все остальные.
Самое главное — это послушание. Люди сегодня хотят легкого пути: мало делать, много получать — гамбургер-вариант такой. Но жизнь на самом деле другая. Это особенно видно на Афоне, где жива традиция святых отцов. Очень важна харизма старцев, она влияет на тех, кто живет рядом с ними. Человек, который живет в полном послушании, — это абсолютно беззаботный человек — вот чего люди не понимают! Он спрашивает у старца благословения и уже ни о чем не думает. Ему даже не важно, правильно ли ему старец сказал или нет, потому что есть всегда Невидимо Присутствующий — Бог, Который над ними. Если даже старец или духовник сказал что-то не так, то Бог исправит, и послушание человеку все равно будет на пользу. Но почему Бог исправляет? Он делает это ради того, кто слушается, ради его смирения. Получается так: «Господи, я сейчас буду слушать этого человека из-за Тебя. Я не буду ни о чем думать, а Ты как мой Отец направляй меня. Мне по моей слабости кажется, что мой старец говорит неправильно, но из-за Тебя я буду слушаться». Бог тогда отвечает: «Я уважаю твое послушание и награждаю тебя тем, что все получится хорошо». Вот такая ситуация. Мы всегда забываем Бога, а Он — главный в процессе послушания. Он определяет, что и как будет. Он не может ошибиться. Он Всемогущий и Всеправильный, а мы в это часто не верим. Если что-то в процессе послушания выходит не то, то это не только из-за того, что мы не доверяем духовнику, а прежде всего из-за того, что мы не доверяем Христу. Он знает, что мы ему не доверяем, и поэтому не действует. Он говорит: «Я бы мог исправить ситуацию, но не буду, потому что мне не верят». Поэтому все, что будет происходить со мной и с моим приходом в Латинской Америке, зависит от Него и от меня, от того, верю я Ему или нет.

ин. Иоанна: Вы не боитесь ностальгии?

Это, конечно, проблема. Но если мы служим Богу и понимаем, что жизнь не нам принадлежит, а Ему, то тогда ностальгия не так действует на душу. Вот представьте себе: битва за Москву. Ты идешь в бой. Позади семья, друзья, незаконченный университет… А впереди танки и наверняка неминуемая смерть. Есть ли у тебя в тот момент возможность сказать «нет»? Тебе надо идти впереди, и все. Выживешь или нет — это в Божиих руках. Сказали тебе: «Езжай в другую страну или будь монахиней в таком-то монастыре», — все, не надо слишком думать, надо в один момент взять и решиться. Нужно сказать: «Все, вверяю свою жизнь Господу». Эмигранты, которым хорошо за границей и которым удалось наладить там свою жизнь, говорят, что они на прошлой жизни поставили точку и уже не оборачиваются назад. Вспомните Евангелие. А те, которые приехали и начинают вспоминать: какие у нас леса, какие у нас оладьи, какой у нас бородинский хлеб… Самое смешное, что этот бородинский хлеб они особо здесь и не ели. В чем тут проблема? Там это все преувеличивается. То, что нам здесь обычно и привычно, там приобретает особую важность и масштабность. Это своего рода обманчивые иллюзии.

Для меня отъезд в Чили — это один шаг к смерти. Мы всегда связываем себя с каким-то местом, с людьми. Уехать в другую страну и никогда не вернуться — это подготовка, тренировка к самому главному переходу в жизни — к смерти. Когда ты постоянно живешь в одном городе, знаешь всех, у тебя там все налажено, а сейчас тебе надо все это оставить и начать жить заново, то это дает ощущение, что ты странник на этой земле и остаться на ней ты все равно не сможешь.

Беседовали ин. Иоанна (Панкова) и Димитрий Артюх

_____________________________________________________________________________

Дорогие братья и сестры! О. Душан очень просит вашей молитвенной и материальной поддержки. Если у вас есть желание и возможность оказать финансовую помощь, мы приводим номера счетов, по которым вы можете перевести деньги.
Спаси и сохрани вас Господь за вашу доброту!