St. Nikolai Velimirovich on the World Economic Crisis – Sveti Nikolaj Velimirović o svjetskoj ekonomskoj krizi

St. Nikolai Velimirovich

St. Nikolai Velimirovich on the World Economic Crisis
(this is from a 1929 letter to a priest)

You are asking me, man of God, about the reason and meaning of the present crisis. Who am I that you ask me about this great mystery? “Speak if you have something greater than silence,” said St. Gregory the Theologian. And although I find that presently silence is higher than any word, I will, out of love for you, write what I think about this question.

“Crisis” is a Greek word, and in translation it means “judgment”. In the Holy Scripture the word “judgment” is used many times. We read in the Psalms, “Therefore the ungodly shall not stand in the judgment” (Ps. 1:5). Later again, “I will sing of mercy and judgment: unto thee, O LORD, will I sing“. (Ps. 101:1). The wise king Solomon writes that the judgment will come to everyone from the Lord (Proverbs 29:26). The Savior himself said, “For the Father judges no man, but has committed all judgment unto the Son.” (John 5:22). The Apostle Peter writes, “For the time is come that judgment must begin in the house of God” (1 Pet. 4:17).

Replace the word “judgment” with the word “crisis” and read, “I will sing of mercy and crisis”, “Crisis will come to everyone from the Lord”, “The Father committed all crisis unto the Son”, “For the time is come that crisis must begin in the house of God”.

Previously the Europeans, when some trouble befell them, used the word “judgment” instead of the word “crisis”. These days the word “judgment” is replaced with the word “crisis”, a clear word with one less clear. A drought would come and people would say – “God’s judgment!” Flood – “God’s judgment!” A war or epidemic would start – “God’s judgment!” Earthquakes, locust, other trials, always the same – “God’s judgment!” Therefore, crisis is because of the drought, because of the flood, of the wars and epidemics. And people see the present financial, economic catastrophe as God’s judgment, but they call it “crisis” rather than “judgment”. So that the trouble would increase from lack of reason! Because when the clear word “judgment” was said, the reason that led to the trouble was clear, and the Judge who allowed the trouble was known, and so was the purpose for which the trouble was allowed. But after replacing the word “judgment” with the word “crisis”, which is unclear for the most, no one can explain why it is, from whom, and for what. And this is the only thing in which this crisis differs from the crisis that happens from drought and flood, war or epidemic, locust or other tribulation.

You are asking about the reason of today’s crisis, or God’s judgment? The reason is always the same. The reason for all droughts, floods, epidemics and other troubles is the same as of today’s crisis – the falling away from God. The sin of falling away from God has resulted in this crisis as well, and the Lord allowed it so as to wake people, sober them, so that they would repent and come back to him. The crisis is commensurate to sins. And truly, the Lord used modern means to teach modern people: he struck the banks, the stock exchanges, the entire financial system. He overturned the tables of money-lenders just as he once did in the temple in Jerusalem. He created an unprecedented panic between merchants and money-lenders. Stirred up, brought down, mixed up, confused, bestowed fear. And all that so that proud European and American wise men would wake up, repent, remember God. So that they who are anchored in the haven of material comfort would remember their souls, acknowledge their trespassings, and bow down before God the Highest, the living God.

How long will the crisis last? Until the proud culprits acknowledge the victory of the All-Powerful. Until the people would realize that they have to translate the unclear word “crisis” into their native language and would exclaim with the repentant sigh, “God’s judgment!”

Therefore you, honest Father, should also call “crisis” “God’s judgment”, and you will understand everything.

Greetings to you and the Lord’s peace!

Source: John Sanidopoulos – The Economic “Crisis” : An Orthodox Perspective

Sveti Nikolaj Velimirović o svjetskoj ekonomskoj krizi
(iz pisma svešteniku 1929. godine)
Vi pitate mene, Božijeg čovjeka, o razlozima i značenju sadašnje krize. Ko sam ja da me pitate o ovoj velikoj tajni? „Govorite ako imate nešto veće od ćutanja,“ rekao je Sveti Grigorije Bogoslov. I mada smatram da je trenutno ćutanje veće od bilo koje riječi, ja ću, iz ljubavi prema Vama, napisati šta mislim o ovom pitanju.

„Kriza“ je grčka riječ i u prevodu znači „sud“. U Svetom Pismu riječ sud je korištena više puta. U Psalmima čitamo: „Zato se neće bezbožnici održati na sudu“ (Ps. 1,5). Kasnije opet, „Milost i pravdu pjevam; Tebe, Gospode, slavim“ (Ps. 101,1). Mudri car Solomon piše da će sud doći svima od Gospoda (Prič 29,26). Sam Spasitelj kaže: „Jer Otac ne sudi nikome, nego je sav sud dao Sinu“ (Jn 5,22). Apostol Petar piše: „Jer je vrijeme da se počne sud od kuće Božije“ (1 Pet. 4,17).

Zamijenite riječ sud sa riječi kriza i čitajte: „Pjevaću o milosti i krizi“, „Kriza će doći svima od Boga“, „Otac je usmjerio sve krize prema Sinu“, „U vrijeme koje dolazi kriza mora početi iz doma Božijeg“.

Ranije su Evropljani, kada bi ih zadesila neka nevolja, koristili riječ sud umjesto riječi kriza. Ovih dana riječ sud zamijenjena je sa riječi kriza, jasna riječ zamijenjena je manje jasnom riječi. Došla bi suša i ljudi bi rekli – „Božiji sud!“, poplava – „Božiji sud!“ Kada bi počeo rat ili epidemija – „Božiji sud!“ Zemljotresi, najezda skakavaca, druge nepogode, uvijek isto – „Božiji sud!“ Dakle, kriza je usljed suše, usljed poplave, ratova i epidemija. I ljudi su vidjeli trenutne finansijske, ekonomske katastrofe kao Božiji sud, ali su ih radije nazivali krizom umjesto Božijim sudom. Tako bi se nevolja uvećala zbog nedostatka razloga! Jer kada bi se izrekla jasna riječ sud, razlog koji je vodio do nevolje bio je jasan, i Sudija koji je dozvolio nevolju bio je poznat, i bio je poznat razlog zbog koga je nevolja dozvoljena. Međutim, zamjenom riječi sud sa riječi kriza, koja je za većinu nejasna, niko ne može objasniti zašto je tako, od koga je i za šta služi. I to je jedina stvar po kojoj se ova kriza razlikuje od krize koja se dešava usljed suše i poplave, rata ili epidemije, najezde skakavaca i drugih nepogoda.

Pitali ste o razlogu današnje krize, ili Božijeg suda? Razlog je uvijek isti. Razlog svih suša, poplava, epidemija i drugih nevolja je isti kao i razlog današnje krize – udaljavanje od Boga. Grijeh udaljavanja od Boga je rezultat i ove krize, a Bog ga je dozvolio kako bi se ljudi probudili, otrijeznili, kako bi se pokajali i vratili Njemu. Kriza je proporcionalna grijehu. I zaista, Gospod se koristi modernim sredstvima da nauči moderne ljude: udario je po bankama, berzama i cijelom finansijskom sistemu. Zbacio je vlasnike novca – zajmodavce, kao što je to već jednom učinio u hramu u Jerusalimu. Stvorio je neviđenu paniku među trgovcima i zajmodavcima. Zakuvan, donešen, izmiješan, zbunjen, dodijeljen strah. I sve to da bi se ponosni evropski i američki mudri ljudi probudili, pokajali, sjetili se Boga. Tako da bi oni koji su usidreni u raju materijalne udobnosti sjetili se svojih duša, priznali njihovu prolaznost i poklonili se pred Bogom Najvišim, Bogom Živim.

Koliko će trajati kriza? Dok ponosni krivci ne priznaju pobjedu Svemoćnom. Dok ljudi ne shvate da moraju prevesti nejasnu riječ kriza u njihov maternji jezik i da uzviknu pokajničkim uzdahom „Božiji sud!“

Stoga Vi, iskreni oče, takođe trebate nazivati krizu „Božijim sudom“, i onda ćete sve razumjeti.

Pozdrav i mir Vam Božiji!

Prijevod s engleskog: mr Dragana Pećanac
19. 11. 2010.

Advertisements

Валериј Духањин: Љубав или мржња?

Christ crucified

Људски живот понекад открива уникалне истине, иако се оне испољавају на најобичнији начин. 2006. године умро је бивши чилеански диктатор, 91-годишњи Августо Пиноче. Годину дана пре његове смрти, бивши вођа чилеанске комунистичке партије, 90-годишњи Луис Корвалан, који се целог живота борио против Пиночеа, изјавио је да ће из принципа надживети Пиночеа. И наступио је дан кад се, наизглед, испунила његова давнашња жеља, али је Корвалан неочекивано признао: „Страшно сам се зачудио кад сам добио вест да Пиночеа више нема. Кад умире највећи непријатељ у твом животу, појављује се нејасан осећај да ти нешто недостаје… Толико година сам чекао на ово, и сад сам, ето, дочекао… и шта даље?“

Замислите: човек целог живота мрзи свог противника, бори се против њега, а после његове смрти одједном види да није стекао апсолутно ништа, да ништа тиме није добио, већ напротив, као да је чак изгубио једини смисао свог живота. Да ли нам је потребан такав смисао? И зашто све време наносимо штету једни другима уместо да осмишљавамо живот нечим чистим, јасним, светлим и светим, како би и други могли да захвате од нас радости и надахнућа за живот?

„Има једна прича о томе како је неки човек купио себи нову кућу и воћњак. А поред је живео завидљиви комшија који је стално покушавао да му поквари расположење: час му баци смеће испред капије, час му направи неку другу пакост. Једном се човек пробудио лепо расположен, изашао је на трем, а тамо – кофа с помијама. Човек је узео кофу, пролио је помије, очистио је кофу тако да је заблистала, набрао је у њу највеће, најзрелије и најукусније јабуке и отишао је код комшије. Кад је чуо куцање на вратима сусед је злурадо помислио: „Напокон сам му дозлогрдио!“ Отвара врата надајући се скандалу, а човек му пружа канту с јабукама и каже: „Ко шта има, то и дели с другима!“

„Добар човек из добре клети срца свог износи добро, а зао човек из зле клети срца свог износи зло“ (Лк. 6, 45), – то је универзални закон људских односа. Нису нам дате друге варијанте: или да будемо зли и да чинимо зло другима, или да се трудимо да будемо добри и да нашим ближњима доносимо добро.

Кад се љутимо на некога, чак и ако за то, како нам се чини, имамо све основе, потчињавамо се опасној страсти – злопамћењу. Наизглед, злопамћење те у потпуности одваја од човека којег мрзиш. У ствари, оно те као чврст прстен спаја с оним према коме осећаш злобу. Јер, у мислима стално имаш у виду супарника, размишљаш како би му се осветио. Ако си се с неким посвађао, потиштено у мислима водиш дијалог с њим желећи да из ових мислених битака изађеш као победник. А приликом сусрета с овим човеком, скрећеш поглед у страну, зато што ти је тешко да га гледаш – где је ту онда унутрашња слобода?

У свету пуном зла Господ нас позива на слободу од зла. Не треба играти по понуђеним правилима. Ако те неко вређа и ти се препушташ злоби и мржњи, одмах се испоставља да си у власти онога ко те вређа. Ако се не вређаш, слободан си.

Мржња је антипод љубави. И ако је љубав оријентисана на живот, мржња је оријентисана на уништење. Мржња је увек посезање на туђи живот, зато што онај ко мрзи жели да онај кога мрзи нема никакво добро, а прво добро је живот; онај ко мрзи не жели чак ни да види онога кога мрзи; другим речима, он жели као да овог уопште нема и због тога је мржња – жудња за уништењем. „Сваки који мрзи на брата свог крвник је људски; и знате да ниједан крвник људски нема у себи вечни живот“ (1 Јн. 3, 15). У Светом Писму видимо како је злоба довела Каина до тога да убије брата, а Саула је злоба довела већ до самоубиства. У коначном, тако и јесте: мржња се претвара у самоуништење.

Зашто онда једни људи мрзе друге? Може се навести много повода за то, али је прави узрок ипак један: „Где оскудева љубав, тамо на њено место обавезно долази мржња,“ – каже светитељ Василије Велики. Ми једни друге мрзимо због недостатка љубави. Мржња се настањује тамо где нема унутрашње искрене блискости, где владају отуђење и удаљеност.

Замислите да одавно тражите рођеног човека који је нестао – брата или сестру, – с којима сте се растали у детињству. Много напора је уложено, али узалуд, а ви га толико волите и толико бисте желели да га поново сретнете. И одједном неочекивано откривате да познајете тог човека, да су га неизрециви путеви довели у исти град у којем и ви живите. Само што га нисте препознали на време, не само то, стигли сте да се посвађате и да ступите у непријатан конфликт с њим. Како бисте сад поступили? Да ли бисте у свом срцу могли да васкрснете осећања љубави и блискости према њему?

Како је важно схватити да је сваки човек наш изгубљени брат, зато што смо сви ми по крви деца једног Адама, тачније, сви смо ми деца једног Небеског Оца. Само што често заборављамо на то и односимо се једни према другима тако као да смо потпуно туђи.

Ко год био човек, без обзира на то какве грешке да је учинио, ако га у души осећамо као рођеног, ништа нас неће натерати да га омрзнемо. А ако не доживљавамо ближњег с топлином срца, чак и ако нам је рођен по крви, мржња се не може избећи. Непријатна реч или неугодан поступак изазваће ону нељубав која се у датој души одавно притајила. Испоставља се: мржња претходи својим разлозима, тачније, она тражи разлоге за своје оправдање.

Наравно, у неким ситуацијама нам је тешко да се уздржимо од љутње. Експлодирамо, а касније сами жалимо због тога. Али док је експлозивност пролазна бујица негодовања, мржња је дубоко неприхватање и жудња за уништењем. Ипак, раздражљивост и експлозивност које се лако покрећу, јасно показују да човеково срце још увек не зна за истинска духовна блага. А то је, бременито, ако не будемо радили на себи, јачањем у нашој души најнижих особина, слично као што се течни грађевински малтер са временом стеже у чврсти бетон.

Желео бих још да додам да дубока одбојност кад су у питњу мане другог човека може да се роди из интуитивног, али несвесног осећаја своје личне духовне мањкавости, која се тако очигледно испољава у ближњем. Јер, човек је склон да у другима мрзи оно што постоји у њему самом, али што нипошто не жели да види у себи или да призна. Јер, сложићете се, у животу сваког од нас су се дешавале ствари о којима нас је срамота да причамо, али чим сазнамо да се то десило другом, одмах доносимо своју строгу пресуду.

Било како било, то су реалије из нашег живота. Желели ми то или не, питања – да ли ћемо волети или мрзети, опраштати или се светити, зближавати се или одбијати – свеједно ћемо морати да решавамо у свом животу. Од ових одговора зависи да ли идемо ка Богу, Који сам „јесте Љубав“ (1 Јн. 4, 8) или падамо код Његовог јадног противника, који „је био човекоубица од почетка“ (Јн. 8, 44). Ако је тачно да на земљи нема веће среће него чувати у свом срцу љубав и добро, тачно је и то да нема веће несреће него гајити у души злобу и мржњу.

Dečanski monasi – Moleban svetom kralju Stefanu Dečanskom

On YouTube

Published on Nov 4, 2012 by cemerski
Dečanski monasi – Molebni kanon svetom kralju Stefanu Dečanskom:
1. Klepalo,
2. “Blagosloven Bog naš…”, “Gospode usliši” (Psalm 142),
3. “Bog Gospod…”, Tropar,
4. “Pomiluj me, Bože…” (Psalm 50),
5. Kanon, 1. pesma
6. Kanon, 3. pesma,
7. Mala jektenmija,
8, Kondak, “Drugoga Konstantina…”,
9. Kanon, 4. pesma,
10. Kanon, 5. pesma,
11. Kanon, 6. pesma,
12. Mala jektenija,
13. Kondak, “Kao car…”,
14. Prokimen i Jevanđelje,
15. “Slava… i sada…”, Stihira “Danas zapadna strana…”,
16. “Spasi, Bože, narod svoj…”,
17. Kanon, 7.pesma,
18. Kanon, 8. pesma,
19. Kanon, 9. pesma,
20. “Dostojno jest”,
21. Veličanja,
22. “Sve vojske angelske”,
23. Trisveto
24. Suguba jektenija,
25. Otpust,
26. Stihira srpskim svetiteljima,
27. “Hvalite Gospoda…” (1. glas)
Carska lavra Visoki Dečani, 2007. godine

Orthodox music, Divna Ljubojević – Stihire pashe

YouTube:

Published on Apr 14, 2012 by PRAVOSLAVLJE – Jovana

Пасха – значи излазак или прелазак. У Старом Завету, Јевреји су славили дан када их је Господ избавио из египатског ропства и назвали тај празник “Пасха”, док у хришћанству се односи на Христа, Који је Својим васкрсењем победио смрт и даровао нам живот вечни, тј. прелазак из смрти у живот, стога се празник “Васкрс” зове још и “Пасха”.

Тропар, глас 5.

Христос воскресе из мертвих смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав.

Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова.

Кондак, глас 8.

Ашче и во гроб снизшел јеси бесмертне, но адову разрушил јеси силу, и воскресал јеси јако побједитељ Христе Боже, женам мироносицам вјешчавиј: радујтесја, и твојим апостолом мир дарујај падшим подаја воскресеније.

Ако си и у гроб сишао, Бесмртни, но адову си силу разорио, и васкрсао си као Победитељ, Христе Боже. Женама Мироносицама рекавши: Радујте се! и Твојим Апостолима мир дарујући, палима дајући васкрсење.

Parohijska slava

5 May 2013 Slava photo 1

5 May 2013 Slava photo 2

5 May 2013 Slava photo 3

5 May 2013 Slava photo 4

5 May 2013 Slava photo 5

5 May 2013 Slava photo 6

5 May 2013 Slava photo 7

СУБОТА, 11.05.2013.
САНТЈАГО, ЧИЛЕ

Прошле недеље парохија Св. Николаја Српског у Сантјагу прославила је три велика празника: Васкрс, парохијску славу св.владике Николаја, као и св.Василија Острошког.

На празник Васкрса Господа Исуса Христа дошао је већи број наших исељеника, као и известан број Руса и Чилеанаца који су већ постали нераздвојни део наше парохије. Сви присутни су се потрудили да свиме чиме могу помогну празновање првог Васкрса СПЦ у Чилеу. После литургије приређена је богата закуска у сали цркве Рођења Пресвете Богородице Антиохијског патријархата, у којој сваке суботе служи парохијски свештеник Душан Михајловић, која је протекла у срдачној и празничној атмосфери.

Следеће суботе, прослављена је и прва парохијска слава наше заједнице у Сантјагу. С обзиром на то да се наша богослужења одржавају само суботом, одлучено је да се једном литургијом споје одмах два празника који падају у истој недељи: светом владици Николају и св.Василију Острошком. Домаћин прве парохијске славе био је Драгослав Шљукић са својом породицом. После литургије сечен је славски колач, а на свечаном ручку, осим наших парохијана, својим присуством парохијско славље је увеличао и отац Франциско, старешина цркве Рођења Пресвете Богородице, као и почасни конзул Србије у Чилеу, Дамир Солар са породицом.

Сви присутни су изразили наду да ће уз помоћ Божију и добрих Срба где год се налазили, наша парохија Св.Николаја Српског у далеком Чилеу у догледно време имати свој храм и парохијски дом где би сви наши људи, као и остали православни верујући у Сантјагу могли да се

окупљају, друже и прослављају Бога и Његове светитеље.

Парохија Св.Николај Српски у Сантјагу, Чиле.

Васкршња порука Митрополита Амфилохија

Васкршња порука
2013. љета Господњег

Христос васкрсе!
Ваистину васкрсе!

Metropolitan Amfilohija

Сва догађања, браћо и сестре, од настанка свијета и вијека, врхуне и добијају свој вјечни смисао и пуноћу у овом догађају над догађајима, празнику над празницима – у Васкрсењу Христа Бога нашега. Својим васкрсењем Он заиста показује и посвједочује да је стварно – Први и Посљедњи, Почетак и Крај – Пуноћа и Свршетак свега постојећег. Зато, није нимало случајно Апостол народâ Павле рекао: „Ако Христос није васкрсао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера наша“ (1Кор. 15, 14), додавши: „Ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свих људи“ (1Кор. 15, 19). Христово васкрсење представља квасац вјечног живота, дарован људској природи. Тако исповједајући Његово васкрсење, ми истовремено свједочимо „васкрсење мртвих и живот будућег вијека“ (Символ вјере). Управо у томе се састоји достојанство Хришћана: Хришћанин је свједок побједе вјечног живота над смрћу, бесмртности над смртношћу, нетрулежности над трулежношћу, вјечног постојања над ништавилом; побједа вјечне истине над лажју, добра над злом, вјечног смисла свега постојећег над бесмислом.

Једнога од истинитих свједока да „над свом овом грдном мјешавином, опет умна сила торжествује управо ове године прослављамо двјестагодишњицу рођења – Цетињског пустињака и Ловћенског пророка светог Митрополита Петра II Петровића Његоша. Не просто вјеру него свој дубоки доживљај бесмртности људског бића Његош је исказао својим знаменитим ријечима: „Ако исток сунце св’јетло рађа/ ако биће ври у луче сјајне/ ако земља привиђење није/ душа људска јесте бесамртна/ ми смо искра у смртну прашину/ ми смо луча тамом обузета. Са тог разлога, он Питагору и Епикура и све њихове „последоватеље“, тј. све оне који не вјерују у бесмртност, назива „злим тирјанима душе бесамртне, јер су они „људско име унизили/ и званије пред Богом човјека/ једначећ га с бесловесношћу/ небу грабећ искру божествену/ с којега је скочила огњишта/ у скотско је селећи мртвило (Луча Микрокозма).

Повукавши се у келију Цетињског манастира у току четрдесетодневног Васкршњег поста, Његош је очевидно доживио молитвено виђење најдубље истине и тајне живота, записавши то виђење у „Лучи Микрокозми“. То његово виђење је сво у знаку свјетлости Христовог васкрсења и бесмртности постојања „свих свјетова и човјека. У ономе што је суштинско његово виђење, и из њега рођено знање, истовјетно је са виђењем тајновидца Јована Богослова и боговидца Апостола Павла. Јован Богослов, свједочи „оно што је видио, чуо и опипао, о Слову (Логосу) живота (ср. 1Јн. 1, 1), – да „Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало“, као и то „да Слово постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову“ (Јн. 1. 3. 14). Истовјетно је са тим и свједочење Његошево, сажето у његовом Завјештању: „Твоје је Слово све из ништа створило, твоме је Закону све покорно. То „Свемогуће Слово Створитеља, пуни простор свјетовима својом стваралачком силом („простор пуни мировима), „а мирове (=свјетове) сретним ангелима. Оно је и „ланац миродржни, унутарња свјетлосна Сила, „свети магнетизам, која „свесветије, све видљиве и невидљиве свјетове, чува, прожима и одржава у неразоривом јединству. То „свето Слово премилосна Оца, својом свемогућом вољом, спасава, „с границе вјечне погибије„, Адама и људски род. Њиме, Словом свемогућим, Творац земљу ствара и испуњен бескрајним човјекољубљем своје „Слово возљубљено(=вољено)облачи у човјечије тијело („у плот људску) и шаље Га „да избави људе и да „законом свете своје правде/ помрачене осв’јетли умове. Па на крају своје „Луче“ пјесник кличе: „Гле дивнога сада видјенија(=виђења)/ сунце правде и земљу огрија…/ Син достојни Оца превјечнога/ обука се у человјечество/ Наоружан оружјем правде/ и стр’јелама светог просвјештења. Зато он пјева „свештеној гори у Јерусалиму и пећинама „ђе се сунце христјанству родило/ ђе је небо јасли освештало/ ђе су цари небесном младенцу/ похитали с даром поклонит се (Горски вијенац). А његов слијепи али духовно видовити игуман Стефан пјевајући Рождеству Христовом, додаје: „Нема дана без очнога вида/ нити праве славе без Божића.

С друге стране, овај тајновидац Ловћенски, темељећи све и сва на Предвјечном Слову Бога вишњега, истовремено попут Апостола Павла, све обасјава свјетлошћу Христове смрти и васкрсења. Као што Апостол знаде да „оно што се сије неће оживјети ако не умре“ и да тако бива и васкрсење мртвих: „сије се у распадљивости, устаје у нераспадљивости“ (1Кор. 15, 35. 42), тако и Његош, не само у пшеничном зрну, него и у „мрачним просторима, „испод хаосних густих тмуша, „у ужасном мрачном гробу тј. у дубинама свеукупног бића „види оком магическим/ ђе с’ ускрса сјеме таји. По његовом прозрењу Божја „зубља свјетла, „свјетило – „хаос мјери, „с мраком збори; она у исконом „студеном атому, „што предвјечним санком спава види „симбол божествени и некога бића клицу. „Ускрса сјеме и „бића живоносна клица, уписана Божјом руком у прадубинама „свесветија – свих знаних и незнаних свјетова, задобијају свој смисао, своју пуноћу и савршенство у свјетлости Христовог васкрсења. Његош јасно сагледава „страву и „ужас лица смрти, смрти која је „туге мати, која не признаје ни „чин ни лице али истовремено он зна да „васкрсења не бива без смрти. Пред „мрачним двором смрти, невине „жртве се пуше. „Гроб је њена колијевка. Но, с друге стране, он назире спасоносну страну смрти. За разлику од њеног наличја, смрт истовремено „хладним ситом исијаје (=исијава)/ вјечну искру из прашине, да на небу брже сјаје. Намјесто да уништава, претвара у ништавило, смрт, гробом као колијевком „ка вјечности њиха душе. „На огњишту вјечитоме, престолу Свевишњега, вије се, пламти плам: кроз гробницу душа човјекова се спаја, тајанствено слива са тим пламом. Ако људска мисао, душа као искра, није „бесмртности свједок, онда нам је она „бич и тирјанин љути. Будућност, бесмртност и вјечност човјекова је „велика таина, која се садржи у оним њедрима/ из којих је наше проистекло биће. Вјечне зраке, луче и искре, људске душе, које су заробљене „мрчавама од облака све су призване да се врате „свештеноме диску, „Престолу Вишњега, „свештеној Литургији у Сабору свесветија. Тој Свештеној Литургији у „Сабору свесветија човјек се враћа силом Христове смрти и васкрсења. „Ускрса сјеме и „клица, уписани у дубинама бића, у самом „природе таинству, задобија у Христовој богочовјечанској тајни, у којој се, Божанским и људским дјелањем, сједињује „небо с земљом, земља с небом, урађа плодом, задобија своје савршенство и пуноћу, и то не само човјек и његова природа, него и свеукупна природа „свесветија, свих бића и ствари. У овом контексту се једино могу разумјети Његошеве истине: „Страдање је Крста добродјетељ, „васкрсења не бива без смрти, „крст (Христов)носити нама је суђено. И ону о „Гетсиманској башти, оцрњеној страшћу и издајом… Као и оно што је записао у свом Тестаменту, у чему је садржано сво његово пјесничко биће и дјело: „Слава тебје показавшему нам свјет! Хвала ти Господе, јер си ме на бријегу једнога Твога св’јета удостојио извести и зраках Твојега дивнога сунца благоволио напојити… Колико ме од мога ђетињства Твоје непостижимо величество топило у химне божанствене радости, удивљенија и велељепоте Твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом расматрао и оплакивао… Човјек је смртан и мора умријети. Ја са надеждом ступам к Твојему Светилишту Божественом… А та његова „надежда која „вољом Творца блиста непоколебиво је заснована на свјетлости Христовог васкрсења, на опиту гроба и смрти, као „дверима вјечног живота. Све то опет врхуни у његовој химни „Преблагом, тихом учитељу гдје сверадосно поје: „О преблаги, тихи учитељу!/ Слатка ли је света бистра вода/ с источника Твога бесмртнога!/ Од Твога су св’јетлога погледа/ уплашене мраке исчезнуле/ од Твога су хода свештенога/ богохулни срушени олтари;/ Васкрсењем смрт си поразио/ небо Твојом хвалом одјекује/ Земља слави свога Спаситеља.

Свети Петар II Ловћенски пророк и боговидац, који је био на земљи „сирак тужни без иђе икога, који је мислио за своју судбу да је „нема подобне на земљи, на кога је за живота „ад са проклетством рикао, доживио је шестоструку смрт и послије смрти: шест пута су му кости на Ловћену преметане, а његов „олтар прави на камен крвави у коме је похрањен, црквица његовог стрица Св. Петра Цетињског, срушена. Тако „хула на свештени ћивот његових моштију и његовог гроба и дан данас траје. Заиста, не само земна судба, него и његова смрт „нема подобне на земљи… Сав живот, од кад му је клица „зрном заметнула – до смрти, у смрти, а ево и послије смрти – сва му је у знаку Христовог крста и васкрсења. Његово животно апостолско свједочење Христа распетога и васкрслога, биће несумњиво посвједочено и васкрсењем његовог свештеног ћивота на Ловћену, обновом цркве Св. Петра Цетињског и покојем његових моштију у њему, сагласно његовој посљедњој вољи.

Тако ће овај уистину Ловћенски великомученик, поново и својим гробом, као и својим свеукупним дјелом и животом, заједно са свештеним Сабором свесветија, свима нама и свима створењима, појати бесмртну пјесму вјечног живота:

Христос васкрсе!
Ваистину васкрсе!

С његошевском радошћу васкрсења,
Ваш молитвеник пред васкрслим Христом,

Архиепископ цетињски
Митрополит црногорско-приморски
+Амфилохије