Divna Ljubojević – Blagosloven jesi Gospode – Blessed be the Lord

On YouTube:

Uploaded on Aug 13, 2008 by xCZ99x
the angel voice of divna ljubojevic
the chant is sung in church-slavonic.
poji na crkvenoslovenskom.
GOD BLESS

Advertisements

Валерий Духанин: ЛЮБОВЬ ИЛИ НЕНАВИСТЬ?

Christ crucified

Жизнь людей подчас обнажает уникальные истины, хотя проявляются они самым обыденным образом. В 2006 году умер бывший чилийский диктатор 91-летний Аугусто Пиночет. За год до его смерти бывший лидер чилийской компартии 90-летний Луис Корвалан, всю жизнь боровшийся с Пиночетом, заявил, что ради принципа переживет Пиночета. И вот наступил день, когда, казалось бы, исполнилось давнее желание, но Корвалан неожиданно признался: «Я страшно удивился, когда меня известили, что Пиночета больше нет. Когда умирает самый главный враг твоей жизни, то появляется смутное чувство, словно чего-то недостает… Я столько лет ждал этого, ну вот теперь вдруг дождался… и что дальше?»

Представьте: всю жизнь ненавидеть своего противника, бороться с ним, а после его смерти вдруг увидеть, что ты не приобрел ровным счетом ничего, нисколько в этом не выиграл, а напротив, как бы даже потерял единственный смысл своей жизни. Нужен ли нам такой смысл? И почему мы все время вредим друг другу, вместо того чтобы осмыслять жизнь чем-то чистым, ясным, светлым, святым, чтобы и другие могли почерпать от нас радость, вдохновение к жизни?

Есть притча о том, как некий человек купил себе новый дом с фруктовым садом. А рядом жил завистливый сосед, который постоянно пытался испортить ему настроение: то мусор под ворота подбросит, то еще какую-нибудь гадость сотворит. Однажды проснулся человек в хорошем настроении, вышел на крыльцо, а там – ведро с помоями. Человек взял ведро, вылил помои, вычистил до блеска ведро, насобирал в него самых больших, спелых и вкусных яблок и пошел к соседу.

Сосед, услышав стук в дверь, злорадно подумал: «Наконец-то я достал его!» Открывает дверь в надежде на скандал, а человек протянул ему ведро с яблоками и сказал: «Кто чем богат, тот тем и делится!»

«Добрый человек из доброго сокровища сердца своего выносит доброе, а злой человек из злого сокровища сердца своего выносит злое» (Лк. 6: 45), – это универсальный закон человеческих отношений. Нам не дано других вариантов: либо быть злыми и делать зло другим, либо стараться быть добрыми и нести нашим ближним добро.

Когда мы озлобляемся на кого-либо, пусть даже имея для этого, как нам кажется, все основания, мы подчиняем себя опасной страсти – памятозлобию. Казалось бы, памятозлобие полностью отделяет тебя от ненавидимого тобой человека. На самом же деле оно плотным кольцом соединяет тебя с тем, к кому ты испытываешь злобу. Ведь в мыслях ты постоянно имеешь в виду соперника, обдумываешь, как бы ему отомстить. Если ты с кем-то поссорился, то угрюмо пребываешь в мысленном диалоге с ним, желая выйти из этих мысленных баталий победителем. А при встрече с тем человеком отводишь в сторону глаза, потому что тебе тяжело на него посмотреть, – где же здесь внутренняя свобода?

В мире, исполненном зла, Господь нас призывает к свободе от зла. Не надо играть по предлагаемым правилам. Если тебя обижают и ты поддаешься злобе и ненависти, то сразу оказываешься во власти того, кто тебя обижает. Если ты не обижаешься, то ты свободен.

Ненависть – антипод любви. И если любовь ориентирована на жизнь, то ненависть – на уничтожение. Ненависть – это всегда посягательство на чужую жизнь, потому что ненавидящий желает, чтобы ненавидимый им не имел каких-либо благ, а первое благо есть жизнь; ненавидящий не хочет даже и видеть ненавидимого; иными словами, он хочет, чтобы того как бы вовсе и не было, и потому ненависть – жажда уничтожения. «Всякий, ненавидящий брата своего, есть человекоубийца; а вы знаете, что никакой человекоубийца не имеет жизни вечной, в нем пребывающей» (1 Ин. 3: 15). В Священном Писании мы видим, как злоба Каина довела его до убийства брата, а злоба Саула – уже до самоубийства. В конечном итоге так и есть: ненависть оборачивается самоуничтожением.

Почему же одни люди ненавидят других? Поводов тому можно указать множество, но все-таки подлинная причина одна: «Где оскудевает любовь, там непременно на место ее входит ненависть», – говорит святитель Василий Великий. Мы ненавидим друг друга по недостатку любви. Ненависть поселяется там, где нет внутренней сердечной близости, где царит отчуждение, отстраненность.

Представьте, что вы давно ищете пропавшего родного вам человека – брата или сестру, – с которым расстались в детстве. Много положено сил, но безрезультатно, а вы его так любите и вам так хотелось бы вновь встретиться с ним. И вдруг неожиданно вы обнаруживаете, что знакомы с этим человеком, что он неисповедимыми судьбами был приведен в тот же город, где живете и вы. Но только вы его не узнали вовремя, более того, успели с ним поругаться и вступить в неприятный конфликт. Как бы вы поступили теперь? Смогли бы воскресить к нему в своем сердце чувства любви и близости?

Как важно понять, что каждый человек – наш потерянный брат, потому что все мы по крови дети одного Адама, а точнее, все мы дети одного Отца Небесного. Только часто мы забываем об этом и относимся друг к другу так, как будто мы совершенно чужие.

Кто бы ни был человек, какие бы ни совершил проступки, если в душе он родной, ничто не заставит возненавидеть его. А если нет сердечного приятия ближнего, то будь он по крови родной, ненависти не избежать. Досадное слово или неугодный поступок спровоцируют ту нелюбовь, которая в данной душе уже давно затаилась. Получается: ненависть предваряет свои причины, а точнее, она ищет причины для своего оправдания.

Конечно, в каких-то ситуациях нам трудно удержаться от раздражения. Мы взрываемся, о чем потом сами жалеем. Но если вспыльчивость – временный всплеск негодования, то ненависть – глубокое неприятие и жажда уничтожения. Однако раздражительность и вспыльчивость, легко возбуждаемые, ясно показывают, что сердце человека еще не знает подлинных духовных сокровищ. А это чревато, если мы не будем работать над самими собой, укреплением в нашей душе самых низменных качеств, подобно тому, как жидкий строительный раствор со временем схватывается в прочный бетон.

Хочется еще добавить, что глубокая неприязнь к недостаткам другого человека может рождаться из интуитивного, но неосознанного ощущения своей личной духовной ущербности, так наглядно предстающей в лице ближнего. Ведь человек склонен ненавидеть в других то, что есть в нем самом, но что он никак не хочет в себе увидеть или признать. Ведь согласитесь, в жизни каждого из нас было то, о чем мы стыдимся рассказывать, но едва мы узнаем, что это случилось с другим, тут же выносим свой строгий вердикт.

Как бы там ни было, это реалии нашей жизни. Хотим мы того или нет, но вопросы – любить нам или ненавидеть, прощать или мстить, сближаться или отталкивать – нам все равно в своей жизни придется решать. От этих решений зависит, идем ли мы к Богу, Который Сам «есть Любовь» (1 Ин. 4: 8), или же ниспадаем к Его жалкому противнику, который «был человекоубийца от начала» (Ин. 8: 44). Если верно, что нет на земле большего счастья, чем хранить в своем сердце любовь и добро, то верно и то, что нет большего несчастья, чем питать в душе злобу и ненависть.

29 мая 2013 года

Валериј Духањин: Љубав или мржња?

Christ crucified

Људски живот понекад открива уникалне истине, иако се оне испољавају на најобичнији начин. 2006. године умро је бивши чилеански диктатор, 91-годишњи Августо Пиноче. Годину дана пре његове смрти, бивши вођа чилеанске комунистичке партије, 90-годишњи Луис Корвалан, који се целог живота борио против Пиночеа, изјавио је да ће из принципа надживети Пиночеа. И наступио је дан кад се, наизглед, испунила његова давнашња жеља, али је Корвалан неочекивано признао: „Страшно сам се зачудио кад сам добио вест да Пиночеа више нема. Кад умире највећи непријатељ у твом животу, појављује се нејасан осећај да ти нешто недостаје… Толико година сам чекао на ово, и сад сам, ето, дочекао… и шта даље?“

Замислите: човек целог живота мрзи свог противника, бори се против њега, а после његове смрти одједном види да није стекао апсолутно ништа, да ништа тиме није добио, већ напротив, као да је чак изгубио једини смисао свог живота. Да ли нам је потребан такав смисао? И зашто све време наносимо штету једни другима уместо да осмишљавамо живот нечим чистим, јасним, светлим и светим, како би и други могли да захвате од нас радости и надахнућа за живот?

„Има једна прича о томе како је неки човек купио себи нову кућу и воћњак. А поред је живео завидљиви комшија који је стално покушавао да му поквари расположење: час му баци смеће испред капије, час му направи неку другу пакост. Једном се човек пробудио лепо расположен, изашао је на трем, а тамо – кофа с помијама. Човек је узео кофу, пролио је помије, очистио је кофу тако да је заблистала, набрао је у њу највеће, најзрелије и најукусније јабуке и отишао је код комшије. Кад је чуо куцање на вратима сусед је злурадо помислио: „Напокон сам му дозлогрдио!“ Отвара врата надајући се скандалу, а човек му пружа канту с јабукама и каже: „Ко шта има, то и дели с другима!“

„Добар човек из добре клети срца свог износи добро, а зао човек из зле клети срца свог износи зло“ (Лк. 6, 45), – то је универзални закон људских односа. Нису нам дате друге варијанте: или да будемо зли и да чинимо зло другима, или да се трудимо да будемо добри и да нашим ближњима доносимо добро.

Кад се љутимо на некога, чак и ако за то, како нам се чини, имамо све основе, потчињавамо се опасној страсти – злопамћењу. Наизглед, злопамћење те у потпуности одваја од човека којег мрзиш. У ствари, оно те као чврст прстен спаја с оним према коме осећаш злобу. Јер, у мислима стално имаш у виду супарника, размишљаш како би му се осветио. Ако си се с неким посвађао, потиштено у мислима водиш дијалог с њим желећи да из ових мислених битака изађеш као победник. А приликом сусрета с овим човеком, скрећеш поглед у страну, зато што ти је тешко да га гледаш – где је ту онда унутрашња слобода?

У свету пуном зла Господ нас позива на слободу од зла. Не треба играти по понуђеним правилима. Ако те неко вређа и ти се препушташ злоби и мржњи, одмах се испоставља да си у власти онога ко те вређа. Ако се не вређаш, слободан си.

Мржња је антипод љубави. И ако је љубав оријентисана на живот, мржња је оријентисана на уништење. Мржња је увек посезање на туђи живот, зато што онај ко мрзи жели да онај кога мрзи нема никакво добро, а прво добро је живот; онај ко мрзи не жели чак ни да види онога кога мрзи; другим речима, он жели као да овог уопште нема и због тога је мржња – жудња за уништењем. „Сваки који мрзи на брата свог крвник је људски; и знате да ниједан крвник људски нема у себи вечни живот“ (1 Јн. 3, 15). У Светом Писму видимо како је злоба довела Каина до тога да убије брата, а Саула је злоба довела већ до самоубиства. У коначном, тако и јесте: мржња се претвара у самоуништење.

Зашто онда једни људи мрзе друге? Може се навести много повода за то, али је прави узрок ипак један: „Где оскудева љубав, тамо на њено место обавезно долази мржња,“ – каже светитељ Василије Велики. Ми једни друге мрзимо због недостатка љубави. Мржња се настањује тамо где нема унутрашње искрене блискости, где владају отуђење и удаљеност.

Замислите да одавно тражите рођеног човека који је нестао – брата или сестру, – с којима сте се растали у детињству. Много напора је уложено, али узалуд, а ви га толико волите и толико бисте желели да га поново сретнете. И одједном неочекивано откривате да познајете тог човека, да су га неизрециви путеви довели у исти град у којем и ви живите. Само што га нисте препознали на време, не само то, стигли сте да се посвађате и да ступите у непријатан конфликт с њим. Како бисте сад поступили? Да ли бисте у свом срцу могли да васкрснете осећања љубави и блискости према њему?

Како је важно схватити да је сваки човек наш изгубљени брат, зато што смо сви ми по крви деца једног Адама, тачније, сви смо ми деца једног Небеског Оца. Само што често заборављамо на то и односимо се једни према другима тако као да смо потпуно туђи.

Ко год био човек, без обзира на то какве грешке да је учинио, ако га у души осећамо као рођеног, ништа нас неће натерати да га омрзнемо. А ако не доживљавамо ближњег с топлином срца, чак и ако нам је рођен по крви, мржња се не може избећи. Непријатна реч или неугодан поступак изазваће ону нељубав која се у датој души одавно притајила. Испоставља се: мржња претходи својим разлозима, тачније, она тражи разлоге за своје оправдање.

Наравно, у неким ситуацијама нам је тешко да се уздржимо од љутње. Експлодирамо, а касније сами жалимо због тога. Али док је експлозивност пролазна бујица негодовања, мржња је дубоко неприхватање и жудња за уништењем. Ипак, раздражљивост и експлозивност које се лако покрећу, јасно показују да човеково срце још увек не зна за истинска духовна блага. А то је, бременито, ако не будемо радили на себи, јачањем у нашој души најнижих особина, слично као што се течни грађевински малтер са временом стеже у чврсти бетон.

Желео бих још да додам да дубока одбојност кад су у питњу мане другог човека може да се роди из интуитивног, али несвесног осећаја своје личне духовне мањкавости, која се тако очигледно испољава у ближњем. Јер, човек је склон да у другима мрзи оно што постоји у њему самом, али што нипошто не жели да види у себи или да призна. Јер, сложићете се, у животу сваког од нас су се дешавале ствари о којима нас је срамота да причамо, али чим сазнамо да се то десило другом, одмах доносимо своју строгу пресуду.

Било како било, то су реалије из нашег живота. Желели ми то или не, питања – да ли ћемо волети или мрзети, опраштати или се светити, зближавати се или одбијати – свеједно ћемо морати да решавамо у свом животу. Од ових одговора зависи да ли идемо ка Богу, Који сам „јесте Љубав“ (1 Јн. 4, 8) или падамо код Његовог јадног противника, који „је био човекоубица од почетка“ (Јн. 8, 44). Ако је тачно да на земљи нема веће среће него чувати у свом срцу љубав и добро, тачно је и то да нема веће несреће него гајити у души злобу и мржњу.

Paraklesis to the Theotokos In English (Supplicatory Canon to the Most Holy Theotokos)

YouTube:

Published on Sep 6, 2012 by mauricecyril

Original Uploaded by YouTube User adamantis4657
Supplicatory Canon to the Most Holy Theotokos and Evervirgin Mary
Merged all three parts and reuploaded.

Chanted by Eikona

Paraclesis ( Paraclesis Prayer prayed during the Fast of Dormition)

For Texts of the Prayer: